Vrt budućnosti

Izložba umetnice Ane Vujović u Galeriji Kulturnog centra Beograda „Botanica Futura, Botanica Nova” inspirisana je budućnošću planete i u središtu pažnje su ekološki problemi. U galerijskom prostoru sve vreme čujemo glas i reči: „Stvaranje svetova nije ograničeno samo na ljude”.

– Izložba je prostorna instalacija koja prikazuje uticaj hiperprodukcije i ekstraktivnog kapitalizma na prirodno okruženje i kako se menja svakodnevni pejzaž na koji smo navikli. Izloženi radovi spekulišu moguću simbiozu prirodnog i sintetičkog gde odlazim u potpuni ekstrem u njihovom prikazivanju pretpostavljajući budućnost u kojoj su sintetički materijali postali integrativni deo zemlje. Tako da sam prikaz prostorne instalacije jeste na neki način prožet tehnofuturističkim elementima, ali smatram da mi tu budućnost uveliko živimo.

Zvuk koji prati vizuelni deo postavke je neka vrsta kolaža sačinjena od distordiranih zvukova iz prirode, kao nekih novih bića i repetativne rečenice „Stvaranje svetova nije ograničeno samo za ljude” pozajmljene od autorke Ane Louenhopt Cing, „The Mushroom at the End of the World: On the Possibility of Life in Capitalist Ruins”. Zvuk nastao u kolaboraciji sa muzičarem Milanom Bukejlovićem upotpunjuje vizuelni deo vrta budućnosti koji sam stvorila. „Hortus Futuri” je uznemirujući, distopijski prikaz, ali nam neki njegovi elementi ipak daju nadu da budućnost može biti drugačija uz učenje, prihvatanje i solidarnost. Zvuk skreće pažnju na preterane ljudske aktivnosti i činjenicu da se mora napraviti mesta za celokupni živi svet planete – kaže umetnica.

Spekulaciju o mogućim spojevima i novim hibridima prirodnog i sintetičkog Ana Vujović prikazuje upravo korišćenjem i predstavljanjem i prirodnih materijala kao što su gaza, lekovito bilje nađeno usred Beograda, ali i veštačkih poput plastike, gume, silikona...  Lekovito i samoniklo bilje uglavnom je nalazila na putu od kuće do ateljea.

– Bilo mi je začuđujuće da uberem lekovitu biljku, recimo šipurak ili hajdučku travu u okolini zgrade „Jugošpeda” koja praktično leži na deponiji smeća među razrušenim građevinama, prekrivene industrijskom prašinom. Bilo mi je bitno da pokažem taj ekstrem u ovim radovima, plastificirani herbarijum gde lekovito bilje gubi svoju primarnu funkciju a to je da leči. Svi korišćeni materijali su zadržani onakvi kakvi su i pronađeni uz manje ili veće intervencije. Potencirala sam takvu metodologiju rada, jer sam na taj način želela da istaknem značenje i simboliku što je u sebi nose ti materijali a u kontekstu teme kojom se bavi izložba to je sadašnji trenutak koji živimo, trenutak gde je dominantni model interakcije isključivo kapitalistički, gde se forsira ideologija slobodnog tržišta koja nas drži zarobljenim u (samo)eksploatativnim praksama. Jer plastika nije bilo koji materijal, ona je simbol materijalnih odnosa 20. i 21. veka koji je u potpunosti promenio našu realnost i pokazao više nego ikada koliko smo ujedinjeni u sintetici. Plastika je postala sastavni deo nas jer se nalazi u hrani koju jedemo, vazduhu koji dišemo, u nano obliku dospeva u naše ćelije – ističe Ana Vujović.

Naša sagovornica je živela nešto manje od godinu dana na planini u takozvanoj netaknutoj prirodi. Pitamo je šta je sve pronalazila na takvom terenu?

– Kada bih odlazila u šetnju, u duboku četinarsku šumu kroz koju protiče izvorska voda, nailazila bih na ogromne deponije odbačenih frižidera, delova za veš-mašinu, plastičnih boca. Smatram da mi budućnost uveliko živimo ali iz nekog razloga odbijamo da je vidimo. „Hortus Futuri” ili vrt budućnosti koji sam stvorila uveliko postoji, ja sam ga samo odvela u ekstrem. Nebriga je prisutna jer posledice destrukcije nisu vidljive istog momenta. Postoji rupa u vremenu između trenutka kada se plastična boca baci i činjenice da se ona nikada neće kompostovati u zemlju – kaže Ana Vujović i zaključuje:

– Izložba stavlja u fokus međuzavisne ekologije – društvenu, mentalnu i ekologiju okruženja, otvarajući pitanja nasleđa koje nam je nebriga o pomenutim ekologijama ostavila ili, možda još bitnije, šta je to što će ostati iza nas?