Telefon je u najpotrebnijem momentu otkazao

Sudbonosna po Kraljevinu Srbiju bila je Kolubarska bitka u prvoj godini Velikog rata. Krvava i neizvesna, okončana je uspelom protivofanzivom Prve armije srpske vojske pod komandom đenerala Mišića protiv brojnijeg i bolje opremljenog austrougarskog neprijatelja. Na tom bojištu mnogi branioci dali su život za otadžbinu. Neki su i zarobljeni, poput dvojice oficira iz užičkog kraja o čijoj ratnoj sudbini piše upravo objavljeni broj „Istorijske baštine”, časopisa koji izdaje Istorijski arhiv Užice.

Reč je o rezervnim oficirima Radomiru Vujiću (učitelju sa činom kapetana) i Živku Topaloviću (pravniku i političaru, koji je bio poručnik). Njihovo zarobljavanje u Velikom ratu opisuje Mitar Josipović tekstom „Bitka na Vračem brdu”, gde su izveštaji Vujića i Topalovića (sačinjeni kad je rat završen, po nalogu Vrhovne komande). Obojica su u novembru 1914. na položaju Vrače brdo kod Kolubare branili otadžbinu predvodeći jedinice, ali su posle višednevne odbrane ovde zarobljeni, pa ostatak rata zajedno proveli u zarobljeništvu (u Grodigu kod Salcburga).

Učitelj Vujić, rodom iz Strmova kod Bajine Bašte, prethodno je prošao teške bitke balkanskih i početne Velikog rata, da bi u Kolubarskoj bici bio komandir čete. Tu je poslove pomoćnika ađutanta komandanta puka obavljao Živko Topalović, rođen u Užicu, poznati političar iz međuratnog doba. Upamćen je prvo kao pobornik, a zatim protivnik komunističke ideologije (napustio KPJ, pa osnovao reformsku Socijalističku partiju Jugoslavije, da bi u Drugom svetskom ratu postao blizak saradnik Draže Mihailovića i predsedavajući kongresa u selu Ba).

Piše „Istorijska baština” da su na položaju Vrače brdo trupe Moravske divizije prvog poziva protiv Austrougara vodile ogorčene višednevne borbe, uz gubitke u ljudstvu i pod najtežim uslovima.

„Na taj položaj došao sam 6. novembra sa četom koja je brojala 192 puške, kada su delovi Prvog pešadijskog puka bili potisnuti sa desne obale Kolubare sa zadatkom da se položaj Vrače brdo pošto-poto održi i očuva”, pisao je u posleratnom izveštaju o svom zarobljavanju Vujić: „Pod najtežim okolnostima i elementarnim nepogodama vršio sam ovaj zadatak sa četom do 12. novembra. Za celo vreme smene nije bilo. Od suvišne vode i snega u rovovima većini vojnika su noge bile sasvim otekle. Tako da je se noću morala ložiti vatra i pokrivati šatorskim krilima da bi se obuća koliko-toliko osušila. U četi 12. novembra izjutra imao sam samo 54 puške...”

„Od tog dana bila je veoma jaka artiljerijska vatra neprijatelja upravljena na prvi puk, usled toga morao se povući treći bataljon. Mislio sam da su dobili naređenje da idu na neki prihvatni položaj, nadao se da ću i sam to naređenje dobiti. Svaka veza s pukom bila je prekinuta, telefon je u najpotrebnijem momentu otkazao uslugu. Ko se god tamo pošalje ne vraća se. U jednom momentu pao je naš artiljerijski metak u moje rovove. Kakav je to bol u mojoj duši proizvelo lako je shvatiti... Naša artiljerija je i dalje položaj tukla. Posle nekoliko trenutaka pojavili su se neprijateljski vojnici iz pozadine i tako sam ja tog dana sa jednim vodnikom potporučnikom i 32 vojnika zarobljen”, zapisao je učitelj Radomir Vujić.

Na ovom bojištu se između dve vatre sa svojom jedinicom našao i Živko Topalović. Bili su u rovu kada ih je šrapnelima gađao neprijatelj, a onda je u toj opštoj pometnji vatra na njih stizala i od naše artiljerije. Ređale su se eksplozije, pa je, piše Živko, koga je tu zrno zakačilo pocepavši mu kamašne i čakšire, bilo besmisleno da ostanu u gađanom rovu.

„Idem ka potoku, stropoštam se uz jedan hrast. Tu stanem pogledati za kolegama, njih ne bi. Skočim i potrčim, ali me neka tajanstvena sila baci niz strmu blatnjavu kosu. Čas idući, čas bauljajući uspem da dođem do potoka Kamenice. Ali više od mene, kroz šiblje Ćelijske kose, probijaše se jedna grupa austrijskih vojnika. Spaziše me i jedni uzeše puške na gotovs, drugi viknu ’Halt!’ Bio sam potpuno sam i nemoćan. O odbrani nije moglo biti pomena. Pokušam da iskoristim svoje znanje nemačkog jezika, viknem vojnicima: ’Ne prilazite mi, da se ne bih branio! Ja sam srpski oficir i predaću se samo vašem oficiru.’ Uskoro je kod mene bio jedan mlad potporučnik, mi smo se vojnički pozdravili. Zamolim ga da sa mnom riterski postupa, jer mu se predajem u nemogućnosti odbrane”.

„U mojoj celuloznoj torbi nalaze se pukovske hartije, neću ih uništavati, ali molim da mi ih ne oduzima. On mi je odgovorio da njegovo nije da me pretresa, samo oružje moram baciti. Odgovorio sam da sablju nisam imao, a revolver sam izgubio. Molio sam ga da mi ostavi sprovodnika i dopusti da se odmorim, jer ići ne mogu. On mi je ostavio tri vojnika sa naređenjem da mi ukažu svaku pažnju i pozdravivši me otišao”, napisao je po povratku iz zarobljeništva o svom zarobljavanju u Kolubarskoj bici Živko Topalović.