Zlatan zanat sa oštrom konkurencijom

Bio je to nezabeležen slučaj u burnoj istoriji Gardijskog puka „Prva proleterska” utaborenog u Topčideru, u negdašnjoj kasarni Kraljeve garde, a zbio se u jesen 1970. godine. Jer, mladi vojnik je po odsluženju vojnog roka pokušao da napusti kasarnu nedolično odeven, u iznošenoj majici, kratkim pantalonama i sa sandalama na nogama. Dežurni oficir, poštujući pravila službe JNA, nije mu dopustio da takav napusti jedinicu pa je „doslužio” u kasarni i naredna dva dana! Čudno je bilo što je inadžija bio Beograđanin sa Banovog brda, a stanovao je kod Hipodroma, petstotinak metara od gardijskog tabora, pa je ovaj događaj postao zanimljiv i sa bezbednosnog, i sa psihološkog stanovišta!

Iz rasprave koja je usledila doznalo se da je prosečan građanin tada „na lageru” imao jedno odelo koje je obično navlačio tri puta u životu: pri demobilisanju, na venčanju i kad ga u njega upakuju pre nego što ga polože u kovčeg. Jer, to je bilo vreme kada su odela bila papreno skupa (šila su se od egzotičnih materijala tkanih od vune, pamuka ili lana) pa su zato kupovana na dvanaestomesečni kredit. Konfekcijska odela morala su i „na doradu”, na ojačavanje šavova, uklanjanje manžetni, sužavanje, skraćivanje, produžavanje ili zamenu dugmadi na šlicu... što su bili poslovi za komšijske šnajdere kojima je poveravana i zamena odrpane postave, redovno peglanje, povremeno krpljenje i sporadično „prevrtanje”.

Mladi su tada pripremani za samostalan život i onom mudrošću koja ih je zauvek podsećala da nema tako odrpane košulje a da je neko ne bi bacio na svoja leđa... što je posredno doprinelo opstanku krojačkog esnafa.

Nemušte poruke

Bio je to zlatan zanat sa oštrom, ali ne tako surovom konkurencijom. Ako bi šnajder poželeo da privuče mušteriju, gledao je da se na vidnom mestu nađe američka „singer” ili nemačka „paf” šivaća mašina jer su nosile poruku o tradiciji i kvalitetu, a ako se reklamirao spremnošću da prihvati i nove modne trendove, koristio je „Bagatovu”, koja se sklapala u Zadru (odmah do tvornice pića „Maraska”). Staroslavni majstori su se po radnji vrzmali zalizani, u odelima, sa snežnobelom košuljom, uz obaveznu kravatu i zmijoliki krojački santimetar oko vrata, svima prepoznatljivim obeležjem esnafa, a modernisti raščupani, u farmerkama i uskim šarenim majicama. Tako su slali poruke, po tome ih je klijentela i birala.

Najugledniji beogradski šnajder držao je krojački salon kraj ulaza u hotel „Mažestik”. Šaputalo se da je njegova radnja opsluživala i dvorove – pre rata Stari, a posle rata Beli. Raščula se i po tome što nikad i nigde nije isticala cenovnik, što je bila nemušta poruka probranima koji nisu morali da brinu o novcu! I dok je sirotinja kupovala takozvane engleske štofove ispod ruke u Balkanskoj ulici, u ovoj radnji su sa neskrivenim ponosom mušterijama nudili kvalitetnije, izatkane u Leskovcu, „srpskom Mančesteru”. Leskovačku fabriku je 1964. godine pokušavao da privatizuje (budzašto kupi) Stjepan Mesić, koji je sa saučesnicima to i odrobijao, pa se blagovremeno samoproglasio za „prvog hrvatskog disidenta” (ali je bolje upamćen kao poslednji predsednik Predsedništva nesrećne Juge).

„Brendiranje”

Beogradski krojači počeli su da odumiru onog časa kada se pojavila garderoba, čak i odela, s etiketom prišivenom sa spoljne strane! A, ako je kupcima postalo važnije ko, a ne šta je i kako proizveo, bila je to tužna poruka o konačnom nestanku još jednog umetničkog zanata. To se naslutilo još onomad, kad je u zanatskim školama ukinut krojački smer, mada u gradu još postoje dve tekstilne škole koje osposobljavaju kadrove „za menadžment”, a ne za zanat, pa su budući šnajderi svoje skromno znanje počeli da stiču na „ubrzanim kursevima krojenja i šivenja”.

O tome je pričao Slobodan Panić, stari šnajderski vuk sa radnjicom u Zemunu, koji je svršio trgovačku školu, a krojački zanat izučavao od svoje dvanaeste godine radeći kod rođenog oca, majstor-Čedomira.

– Meni za petnaestak godina, koliko ovde držim radnju, nije došlo nijedno dete da me pita da li može da šegrtuje – uzdahnuo je tiho. – A kad je moj otac pekao zanat bio je zapravo gazdin sluga radeći mu po kući, u štali, podrumu i avliji čitav dan, pa ako ugrabi malo vremena i u radionici, iako je deda za njega plaćao „školarinu” od pet metara drva i dve tovljene svinje godišnje... ali nisu odustajali!

I država se urotila protiv esnafa!

– Kada mi dođe supruga ili neko od dece da pripomognu, može – to se podrazumeva, ali ako bi mi u radnji zatekli čak i rođenog unuka, naplaćao bih se kazni debelo. A šta bi tek bilo da naiđu na šegrta, ne smem ni da pomislim...

Inače, u vreme krize šio je po sedam košulja dnevno i istog tog dana raskrčmio u radnjama preduzeća „Komision”, pa zamalo da šnajderski zanat zameni proizvodnjom, ali mu zakon i činovništvo ni to nisu dopustili.

Još gaji nadu da će ga radnja nadživeti, da će zbog tradicije neko od potomaka krenuti istom stazom... pa šta mu bog da.