Skrštene ruke mogućeg božanskog bića

71. MARTOVSKI

Nismo ono što drugi od nas naprave, mi smo ono što napravimo sami od sebe – reči su protagoniste kratkometražog dokumentarnog filma „Ostajem ovde” scenariste i reditelja Aleksandra Lazarevića, izgovorene na samom kraju kao neka vrsta zaokruženja lične, porodične i profesionalne ispovesti čoveka koji je iskustveno prošao neželjenu životnu Scilu i Haribdu i izašao kao pobednik.

Taj i takav junak u ovom Lazarevićevom filmskom portretu, studiji ličnosti postavljenoj tako da se bliži granicama eksperimenta, jeste danas svetski poznati umetnički fotograf Igor Mandić, čija dela osvanjuju na izložbama širom sveta, samostalno ili unutar zajedničkih projekata sa kultnim britanskim autorom Piterom Grinevejem i uz radove stvaralaca poput Dejmijena Hersta i Mikelanđela Buonarotija. Mandića je proslavio njegov serijal portreta skrštenih ruku koji u oku posmatrača stvaraju i primisli metaforičkih i metafizičkih značenja. I njegove su ruke tokom intervjua često skrštene, što ne promiče ni Lazarevićevom pogledu niti uvek maestralnoj kameri direktora fotografije profesora Milorada Glušice, koji unutar dokumentarne forme stvara visoku i čak poetsku likovnost.

Ono što scenarista, reditelj i montažer Aleksandar Lazarević u „Ostajem ovde” čini jeste razotkrivanje neverovatne životne priče Igora Mandića, koji promišljajući svoju prošlost istražuje i pojam predodređenosti i sopstveni umetnički rad. Od deteta rođenog u Sarajevu u porodici koja se međusobno krvavo obračunavala (krvi je bilo i na Igorovim rukama), prinudnog preseljenja u geto Zemun Polja, učešća u ratu tokom služenja redovnog vojnog roka, višegodišnjeg odabira alkohola kao životnog anestetika, preživljavanja kancera, pa sve do svetskih izložbenih prostora i priznate i poznate umetnosti. Od odrastanja oblikovanog spolja nametnutim nasiljem, prvo kao šokom i sticajem okolnosti, a zatim i kao rešenjem za preživljavanje, Mandićevo dugo putovanje kroz sukob i borbu ipak na kraju ima veličanstven ishod. I zato je on pravi filmski junak po čijoj bi se priči mogao čak snimiti i dugometražni igrani film. Tip junaka koji je postao ono što je sam od sebe napravio. Umetničko delo samo po sebi.

Zanimljiv je način na koji je Aleksandar Lazarević, po obrazovanju i struci inače filmski i TV montažer, pristupio u odabiru svog protagoniste i samoj umetničkoj formi unutar kratkometražnog dokumentarnog filma. Potreba da prvi put sam prođe kroz ceo proces stvaranja filma (i to i formi „samizdata”) javila se Lazareviću na postdiplomskim studijama Umetnost dokumentarnih formi na AU. Istražujući tim povodom najšire pojmove poput metamorfoze do analize motiva ruku u savremenoj umetnosti, tragao je za nekim ko bi sve to objedinio i tako je stigao do Igora Mandića i njegovog kontinuiranog, gotovo epskog narativa preobražaja od žrtve do pobednika.

Putujući zajedno sa svojim junakom kroz njegova sećanja na iskušenja, Lazareviću je pošlo za rukom da vrlo dobro filmski uhvati i junakovu transformaciju i sebe i svoje okoline u novu stvarnost, u kojoj je i dalje glavno oružje njegova umetnost. „Ostajem ovde” ne predstavlja samo tumačenje ili iščitavanje Mandićevih radova već i proces formiranja umetničkog stvaranja kroz sukob elementarnih i sveprisutnih ljudskih sila, šireći se i na analizu sociološke pozadine koja je formirala umetnika. Pritom, Lazarevićev tretman filmskog junaka ne kao umetničkog fotografa već kao antičkog junaka i filozofa dobija puno pokriće.

„Moj život meni nije čudan, ja drugi nisam imao i trošim ga najbolje što umem. Svima je borba, samo su možda iskušenja nekima jednostavnija”, reći će Igor Mandić, koji se ne stidi da priča o svom životu jer „ako se nečega stidiš, nisi se dobro poneo”. Njegovi fotografski radovi koje vidimo dobijaju u filmu puno značenje. Direktor fotografije Milorad Glušica u likovnom smislu Igorov portret napravio je, kako kaže, „u prostoru u kom su ukinute informacije, a tako sveden krupni plan omogućio je da se u filmu stvori novi horizont, prostor za pripovedanje i prisutne pokretne slike koje idu uz Igorovu naraciju vizuelna su transkripcija njegovog dramatičnog, magičnog životnog puta...”. Sve to zajedno, uz promišljene i dobro tempirane montažne rezove autora Aleksandra Lazarevića, čini kratki dokumentarac „Ostajem ovde” za ovu formu neočekivanim umetnički izdašnim filmskim delom.

„Ostajem ovde” Aleksandra Lazarevića svetsku premijeru imao je na sinoć završenom 71. Martovskom festivalu.