Šestoro od srca otrgnuto

„Danima posle sahrane tražio sam glavu moga Dragana. Našao sam je, a potom otkopao njegov grob i sam je pohranio u raku. Sve sam to skrivao od moje supruge. Dva puta sam sahranjivao Draganove posmrtne ostatke. Ni sam ne znam kako sam sve to mogao izdržati i preživeti. Ni sam ne znam kako danas mogu da prođem pored kuća mojih komšija, muslimana, koji su, za vreme poslednjeg rata, u Trnovu počinili ovaj i brojne druge zločine”, počinje priču Marinko Bjelica, čovek koji je u ratu izgubio dva sina i kćerku. Malo posle ostao je i bez oca, majke i supruge.

Dragan je skončao na Rogoju iznad Trnova. Ubili su ga na najsvirepiji način. Muslimanskom jedinicom koja je počinila ovaj zločin komandovao je neki Hrvat iz Sarajeva.

Drugi sin Janko tek je napunio dvadeset i prvu, kada su ga ubili i to na Sestaljevu kod Trnova, potkraj jula devedeset i druge.

„Bio je k’o od brda odvaljen. Dva metra i još dva centimetra visok. Lep k’o slika. Sa prvim danima rata priključio se Trnovskoj četi. Borio se da odbrani zemlju i u toj borbi poginuo”, uzdiše Marinko.

Osamnaestogodišnja kćer Radmila bila je vezista i bolničarka u jednoj od jedinica srpske vojske. U septembru devedeset i druge, poginula je na lokalitetu Čakle na Igmanu.

„Sa njom je u smrt otišlo još dvadeset i četvoro srpskih junaka. Ubila ih je granata ispaljena sa jednog od položaja muslimanske vojske na ovoj planini”, nastavlja Marinko svoju tragičnu priču.

I kada je očekivao da od ovog zla većeg ne može biti, Marinko ostaje i bez oca Jove i majke Bosiljke.

„Srce im nije moglo izdržati. Puklo je za unucima. Prvo je umrla majka, a godinu dana kasnije i otac. Moja supruga Slavojka, Radmilina, Jankova i Draganova majka, nosila se s tugom i bolom dok i nju srce nije izdalo. Njih šestoro mi je otrgnuto od srca”, uzdahnu je Marinko i zaćutao. Pokušao je suze sakriti. Nije uspeo.

Marinko ni dedovine više nema. Nema jer su, gore u Vrboviku, umesto rodnih ognjišta danas ostala samo zgarišta.

„Sve što je moglo da gori i što je bilo na temeljima, sravnjeno je sa zemljom. U mom rodnom Vrboviku danas avetinjski mir i dedovina zarasla u korov. Nikog od seljana. A svi su bili istog prezimena, Bjelice”, na kraju će Marinko.

U Marinkovoj kući u Trnovu navrate danas Jankovi, Draganovi i Radmilini i školski i ratni drugovi. Dođu da sa Marinkom prozbore koju. Da se sete dana koje treba što pre zaboraviti, ali ne i oprostiti onima koji su, za tih dana, zločine počinili. Da se sete vremena u kome su, za samo nekoliko dana posle okupacije Trnova, muslimani, danas Bošnjaci, umorili sto trideset srpskih boraca i isto toliko nedužne nejači – žena, dece i staraca.

Samo Milena Vitković ostala je bez desetoro najbližih. Prilikom napada na selo Lediće, muslimani su joj umorili dva brata snahe i decu. Njih desetoro.

„I niko za zločin u Trnovu nije do sada odgovarao. Svi se prave i slepi i gluvi. A zna se i ko je zločin počinio i gde se taj zločin dogodio. Zna se da su ruke najviše bile krvave Edhemu Godinjaku, Hamu Kadriću, Mehu Terzi, Hamdi Ramiću i Ejubu Veliću. Svi oni i danas šetaju Sarajevom i Trnovom. I opet nikom ništa”, kaže Nedeljko Mitrović, predsednik Republičke organizacije porodica poginulih i zarobljenih boraca i nestalih civila Republike Srpske.