Briga za izvoz

Partizan je kod kuće osvojio tri boda protiv Spartaka (1:0), pa je posle tri kola bez pobede (i stropoštavanja s prvog mesta) uzeo čitav plen, ali on nije sladak. Da su Subotičani ušli u meč smelije mogli su da odu kući pevajući, a i ovako, kad su shvatili s kim imaju posla, saterali su protivnika u njegov kazneni prostor i, realno gledano, treba da žale što nisu odneli bar bod.

Kod „crno-belih” briga za izvoz! U svim linijama tima nekako bezvoljno, bez ideje... Izuzetak je golman. Jovanović je na prethodnim utakmicama bio odličan na gol-liniji, ali se ustručavao da istrčava na centaršuteve. Možda se previše oslanjao na svoje štopere. Bilo kako bilo, nekoliko kobnih golova je primio iz peterca. Protiv Spartaka se odvažio da preuzme stvari u svoje ruke i pokazao da može da gospodari u svom prostoru. Jedan jedini put je bio ugrožen kada je posle kornera Mudrinski šutirao glavom sa šest metara. Čuvar Partizanove mreže je imao sreću da lopta ide pravo u njega, a i prisebnost da je, mada je padala, sigurno ukroti.

Što su „crno-beli” sačuvali kakvu-takvu nadu u trci za Crvenom zvezdom zaslužan je Baždar, jedini strelac. Ovog proleća je počeo da postiže golove što je, razume se, ohrabrenje i za njega i za tim. Međutim, on još nije igrač, koji može da primi loptu i da je zadrži, da se zagradi i da proigra saigrače kao što to umeju Saldanja i Nikolić. Možda njemu više odgovara da bude napadač iz drugog plana, da nema dvojicu stražara iza sebe.

Ni on, ni dvojica klasičnih centarforova, nisu skakači. Saldanja ima onu brazilsku dovitljivost, ali nema onu skočnost kakva odlikuje „devetke”, nije razbijač. Nikolić zadivljujuće ume da kontroliše loptu kad skoči, gotovo da se zadrži u vazduhu i kao na tacni posluži saigrače, međutim ne ide mu, ili ne dobija odgovarajuć centaršut, da puca glavom na gol.

Ruku na srce, lopte ubačene sa strane nisu oštre što odbrambenim igračima ide naruku. Oba Partizanova krila ne „pronalaze” svoje saigrače pred protivničkim golom. Kalulu, s obzirom da je brz, pokušava da prodre pored čuvara, ali nekako ispada veliki promet, a mala zarada. Goh nije tehnički loš, ali kao da se ne usuđuje da sam krene u proboj. Odlično se predstavio na početku, ali je počeo da upada u prosečnost. Tako je bilo s Menigom, Severinom...

U veznom redu Partizan ima dva znalca. Natho i Zahid znaju da proture loptu kroz iglene uši, međutim, većina njihovih saigrača ne shvati na vreme šta su oni hteli. Nevolja „crno-belih” je u tome što njih dvojica nisu od velike koristi kao istureni deo odbrane, jer su krhke građe. Nathu taj deo posla nije nepoznat, ali je već zašao u godine. Zbog toga svaki put kad protivnik krene na Partizanovu polovinu nastaje pometnja u njegovoj odbrani. Očekivalo se mnogo na početku sezone od Kanutea, a na početku ove godine od Kastilja, ali prvi se nije iskazao, a drugi nikako da se nametne. Ovusu je, zasad, najpouzdaniji, mada ni on nije „vakcinisan” od svih fudbalskih dečjih bolesti.

Partizan se opredelio za igru od noge do noge što je, samo po sebi, i suština fudbala. Međutim, kad to ne prolazi mora da se ima još neko oružje. Takozvana skok-igra nije mu jača strana, a nema ni dobrog šutera, zbog koga bi neko iz protivničkog bedema morao da istrčava na njega i time oslabljuje stegu, koja stiska napadače  „crno-belih”.

Bekovi prolivaju mnogo znoja, trče napred, centriraju, ali je slaba vajda od toga. Najgore je, ipak, što i po jednoj i po drugoj strani Partizanov gol mnogo puta biva ugrožen. Uža odbrana ove, kao i prethodnih sezona, mnogo golova nosi na svojoj duši. Protiv Spartaka je, sem one prilike Mudrinskog, nagovestila da svoj posao može valjano da obavlja tokom cele utakmice.

Partizan pod hitno mora da okrene list kako zna i ume. Već prekosutra mu predstoji novo iskušenje (biće gost Voždovca), a na zimskom raspustu i nedavnom dvonedeljnom odmoru, sudeći po onome što je pokazao u nastavku šampionata, nije dobro savladao gradivo.