Feng šui je pojeo pevca!

U modi je feng šui, istočnjačka nauka o svakodnevnom životu, a sve te knjige me zbunjuju: „Pazi, nemoj, nije ti to ono što treba da bude! Šta to jedeš, pljuni, to ni za živu glavu ne smeš da progutaš! Krevet nije na pogodnom mestu, treba da stoji usred kuhinje da bi sanjala lepe snove umesto noćnih mora. Pisaći sto natakari u vrata dnevne sobe da biste bili kreativniji”. Mnoštvo uputstava čega sve treba da bude a šta ne sme biti u našem okruženju kako bismo bili uspešni, zdravi, bogati, moćni u ljubavi i u kletvama. One kivne poslanice u Skupštini to nisu čitale zato su nas šokirale.

Ne treba, na primer, da spavamo sa knjigama u istoj sobi jer su pune tuđih misli koje će remetiti naše sopstvene! Sprečiće nas da budemo u dosluhu sa sobom, otarabiće nas od našeg života. Bila sam u zabludi da smo sazdani od tuđih misli koje su od pamtiveka oko nas. Zaboga, nije svet započeo našim rođenjem, sveta je bilo i pre nas! Ko može da smisli novu misao, zar ne piše i u Bibliji da; „... nema ničeg novog pod kapom nebeskom...“

Volim da špartam po Internetu... Čitam o ovom cirkusu sa bankama, to mi ne ide u glavu! Države pomažu bogate bankare a ne pomažu gladne građane. Zar to nije čudno, brinu za bogate, jer ako bogati propadnu, siromašni će biti još siromašniji?! Izgubiće ono što već ionako nemaju?

Nikada globalno niko banke nije toliko pomogao. U Americi, na primer, nekada nije tako bilo... Tamo su banke bile privatne i država se do kraha nije za njih brinula. Sada, prvi put u svojoj istoriji Amerika je ljuljnula velike pare da pomogne bankama da stanu na noge i mogu ponovo da kreditiraju siromašne... Amerika postaje socijalistička zemlja, mi smo krenuli putem kapitalizma a oni potrefili naš ostavljeni put... Govori se i o tome da su počeli da čitaju ,,Kapital” Karla Marksa. Ako država daje pare bankama, one postanu državne i tako dok mi ovde sve činimo da privatizujemo državu oni je podržavljuju. Ne znam koji će teror iz toga da nastane.

Krizu 1930. godine nisu na ovaj način rešili, banke su ostale privatne... Njihova kriza se sada odražava na sve zemlje sveta i na nas! Sve je satanski poskupelo. Htela sam danas da kupim voćni jogurt, nije bilo porodičnog pakovanja za sto dinara nego samo u malim čašicama, a jedna čaša 45 dinara. Mudra prodavačica zna o čemu se radi i teši me kako je malo pakovanje uvek skuplje od velikog! Jogurt isti, a cene različite u raznim radnjama. Ista fabrika, ista ambalaža, ista etiketa, samo je cena prevrtljiva! Treba da lipšem hodajući dok nađem najpogodniju radnju...

Neko sigurno zarađuje na ovoj krizi banaka. Dok se narodu ne smrkne - bankama ne može da svane! Nije moguće da kriza nigde ne profitira. Gde god su pare, tamo je i profit, to znam čak i ja. Juče je jedan evro koštao 83 dinara, danas tri manje, samo 80! Koji baksuz trpa razliku od tri dinara po evru u svoje džepove?! To bih volela da znam! Kakvi špekulanti uspevaju da maznu te pare, odakle dobijaju informacije da kupuju evro kad je jeftin a prodaju ga kad je poskupeo? Oni dovitljivi su ih kupovali kad je bio 75 dinara a sad zgrću velike pare prodajući za 83! Kad god sam ja kupovala evre, uvek sam plaćala visoku cenu, a prodavala za bambadava kad nisam imala za hleba. Uvek sam gubila na tim transakcijama, a ko sme da čuva dinar u Srbiji posle 1993. godine kad je inflacija bila tako žestoka da sam za mesečnu platu mogla da kupim ne čitav kilogram nego samo struk praziluka. A ja, uglavnom nemam ni evre ni dinare. Baš tome se i smejem, mene zakopa i to što sam sto evra kupila za 8.300 dinara a juče sam morala da ih prodam za 8.000, i tako sam izgubila 300 dinara, a mogla sam za te pare pevca da kupim! Znači neko je pojeo moga pevca!

Gde da zaradim velike pare, kad imam uštekovanih samo 200 evra koje čuvam za nedajbože. Dala sam ih u banku, to dakle, više nije moje! Uspela sam da ih uštedim, to je dokaz da su mi pretekli, da mi nisu bili potrebni, da sam mogla bez njih; zato banke komotno mogu i da ih uzmu, kao i devedesetih godina kad su ne trepnuvši pojele našu deviznu štednju. I tad smo sami bili krivi, verovali smo žvakama da su na sigurnom umesto da smo ih sakrili, kako je mene mama savetovala kad smo išli na gimnazijske ekskurzije: „Pare, sine, turiš u nedra, na sigurnom su samo kad su ti do kože.“

Mi, u stvari, štedimo sitne novčanice da bismo mogli sanjariti o tome kako ćemo jednog dana promeniti sopstveni svet i, proučivši feng šui, novčanik složiti tamo gde treba...