Savršeni Kopelijus Jovice Bjegojeva

U bogato kulturno baletsko nasleđe ubraja se veliki romantični balet – „Kopelija” ili „Devojka sa očima od emajla”. Postavljen na muziku Leo Deliba, prvi put je izveden 1870. u pariskoj Operi. Ovaj balet, realističkog fantastičnog libreta (Šarl Nuiter i A. Sen-Leona), nastao po priči E. T. A. Hofmana „Peščani čovek”, bajkovitog oblika i tehničkog majstorstva, toplo je pozdravljen širom sveta.

Obnovu beogradske „Kopelije” preuzimaju Ljubinka i Petar Dobrijević. Nekoherentnog i izuzetno teškog koreografskog ilustrovanog igranog teksta, s povremenim „zamrznutim” igračkim scenama, kao da „beže” od prelepih Delibovih muzičkih motiva „sabirnih ogledala” tumača-izraza-uloga, u ovom „baletu radnje”.

Statični dekor Miloša Vuksanovića, s prikazom slike jednog gradića s kraja 18. veka, nije uspeo da animira atmosferu ovog zanimljivog vremena. Kostimi Katarine Grčić Nikolić su bili bez doslednosti u oblikovanju stilskog identiteta nacionalnog kostima (romantične istočne Evrope), posebno ženskih kostima, koji su više asocirali na lepršave dvorske odore ukrašene šljokicama.

Prve večeri, 19. marta, Svanidu je tumačila primabalerina Teodora Spasić. Lepe filigranske figure, korektno je „odradila” predstavu u duhu naglašenog artizma. Koliko god čudno zvučalo, u ovoj podeli su muškarci, glavni muški likovi, preuzeli vlast nad čistom formom baleta žena, slaveći trijumfalne perfekcije muške igre.

Mladića Franca igrao je Lev Semenov, vrhunskog ruskog stila akademske tehnike, ali uz sugestiju da poboljša partnerski odnos u duetima, adađu.

Ulogu Kopelijusa preuzima Jovica Bjegojev, već poznat po kreativnom oblikovanju klasičnih baletskih likova (grof Albert u „Žizeli”, princ Zigfrid u „Labudovom jezeru”…). Apsolutno je zapanjio svojim novim talentom, hipnotičkim pulsirajućim moćima stvaranja komičnog grotesknog lika Kopelijusa, čarobnjaka, alhemičara, koji zna tajnu oživljavanja mehaničkih lutaka, dok lukavo (zlo) kumuje ljubavnim peripetijama Svanilde i njenog verenika, na kraju krunisanih veselim venčanjem. Njegov iskreni dar građenja eksplozije efektne, senzibilne, „ludorije igre”, nije varka, iluzija, slika, priča, već ostvarenje božje fatalne sudbine igrača, našeg savršenog Kopelijusa, koji dugo neće biti zaboravljen.

Druge večeri, 21. marta, videli smo novu podelu glavnih uloga. Svanildu je igrala primabalerina Margarita Čeromuhina. Savladavši zanatsku stranu svog poziva, nije dodirnula unutrašnji govor anime, zbog čega je izostala čar nezaboravnog umetničkog doživljaja. Iste večeri, Franca je igrao mladi baletski igrač Toma Križnar, ekspresivne individualnosti. Plenio je mladalačkim šarmom visokih skokova, razvojnih linija, lirskih partitura, iako još nedovoljno izbrušene tehnike, koju će nadamo se usavršiti životom na sceni, uz pedagoga, balet-majstora Konstantina Tešeua.

Na kraju, ima li lepše pozorišne čarolije od romantične Kopelije, koja ulazi u stvarnost pretočenu u fantastiku, oplemenjenu Velikom umetnošću ovog klasičnog baleta, podjednako privlačnog i za decu i za odrasle, uzdignutog iznad ideoloških predubeđenja?

U obe predstave „Kopelije” dirigovao je Đorđe Pavlović.