Ber­lin uz­dr­ža­ni­ji pre­ma Izra­e­lu

Ka­da su Ju­val Abra­ham i Ba­sel Adra iza­šli na po­di­jum Ber­lin­skog fe­sti­va­la da bi pri­mi­li na­gra­du za do­ku­men­tar­ni film o pa­le­stin­skom ot­po­ru, mo­glo je da se oče­ku­je da će Izra­e­lac i Pa­le­sti­nac uz­bur­ka­ti du­ho­ve u ze­mlji ko­ja po­dr­šku je­vrej­skoj dr­ža­vi do­ži­vlja­va kao na­ci­o­nal­nu oba­ve­zu.

Abra­ham je po­zvao na pre­kid oku­pa­ci­je pa­le­stin­ske ze­mlje, a Adra je ape­lo­vao na po­sla­ni­ke Bun­de­sta­ga da pre­ki­nu da ša­lju oruž­je Izra­e­lu.

Izra­el­ski am­ba­sa­dor u Ne­mač­koj od­mah je op­tu­žio in­sti­tu­ci­je kul­tu­re da, pod iz­go­vo­rom slo­bo­de iz­ra­ža­va­nja i umet­no­sti, „pro­sti­ru cr­ve­ni te­pih” jed­nom an­ti­i­zra­el­skom ak­ti­vi­sti. Ci­nič­no je do­dao da je fe­sti­val „još jed­nom” po­ka­zao da Ne­mač­ka ima pro­blem.

Abra­ham je po­sle to­ga do­ži­veo sal­ve kri­ti­ka ne­mač­kih po­li­ti­ča­ra i pri­mio pret­nje smr­ću. Mo­rao je da ot­ka­že po­vra­tak u Izra­el i da se bra­ni od op­tu­žbi da je an­ti­se­mi­ta. Re­di­telj, ko­jem su čla­no­vi po­ro­di­ce stra­da­li to­kom Ho­lo­ka­u­sta, sma­trao je da je ras­pra­va o nje­go­vom go­vo­ru ap­surd­na. „Ne­mač­ka mo­ra da se bo­ri pro­tiv an­ti­se­mi­ti­zma, ali uki­da­nje le­gi­tim­nih ras­pra­va ni­je lek­ci­ja ko­ja se uči iz Ho­lo­ka­u­sta.”

Ne­mač­ka de­ce­ni­ja­ma ži­vi u sen­ci Ho­lo­ka­u­sta, a rat u Ga­zi do­ži­vlja­va se kao pri­li­ka da se ot­pla­ti deo ne­na­pla­ti­vog du­ga pre­ma Je­vre­ji­ma. Još od vre­me­na go­vo­ra An­ge­le Mer­kel 2008, ka­da je ima­la čast da bu­de pr­vi šef stra­ne vla­de ko­ji se obra­ća izra­el­skom par­la­men­tu, Kne­se­tu, Ber­lin je bez­bed­nost Izra­e­la pro­gla­sio za „Sta­at­srd­son”, raz­log po­sto­ja­nja ne­mač­ke dr­ža­ve.

Mno­gi su se ta­da pi­ta­li šta ta iz­ja­va zna­či. Da li je ele­ment spolj­no­po­li­tič­ke dok­tri­ne? Blan­ko ček Izra­e­lu kao deo po­li­ti­ke isto­rij­skog is­ku­plje­nja? Ka­ko god, for­mu­lu su ka­sni­je pri­hva­ti­li svi vo­de­ći po­li­ti­ča­ri, pa je bli­sko­i­stoč­ni kon­flikt uči­nio da Ne­mač­ka, uz Bri­ta­ni­ju, Fran­cu­sku, Ita­li­ju i pred­sed­ni­cu Evrop­ske ko­mi­si­je, pred­nja­či u bez­re­zer­vnoj po­dr­šci vla­sti­ma pre­mi­je­ra Ben­ja­mi­na Ne­tan­ja­hua.

Kan­ce­lar Olaf Šolc bio je me­đu pr­vim li­de­ri­ma Za­pa­da ko­ji su od­mah po­sle Ha­ma­so­vog ma­sa­kra 7. ok­to­bra po­žu­ri­li za Tel Aviv ka­ko bi is­ka­za­li ne­u­pit­nu po­dr­šku i so­li­dar­nost. Po ce­nu da bu­de kri­ti­ko­va­na za kr­še­nje pra­va na slo­bo­du oku­plja­nja i go­vo­ra, vlast je za­bra­nji­va­la pro­pa­le­stin­ske sku­po­ve u ze­mlji u ko­joj ži­vi naj­ve­ća pa­le­stin­ska za­jed­ni­ca u Evro­pi. Sve je prav­da­no stra­hom od ra­sta an­ti­se­mi­ti­zma.

Bun­de­stag je 2019. do­neo re­zo­lu­ci­ju ko­ja od lo­kal­nih vla­sti zah­te­va da us­kra­te sva­ku fi­nan­sij­sku po­moć gru­pa­ma ili po­je­din­ci­ma ko­ji „ak­tiv­no po­dr­ža­va­ju” boj­kot Izra­e­la ko­ji je zva­nič­no oce­njen kao an­ti­se­mit­ski. Ber­lin je pred Me­đu­na­rod­nim su­dom prav­de u Ha­gu sta­jao u pr­vom re­du od­bra­ne Izra­e­la od op­tu­žbi Ju­žno­a­frič­ke Re­pu­bli­ke za ge­no­cid pro­tiv Pa­le­sti­na­ca. Po­zi­vao se na isto­ri­ju ka­ko bi se po­sta­vio kao mo­ral­ni auto­ri­tet kad je reč o od­bra­ni kon­ven­ci­je o ge­no­ci­du.

Nem­ci su po­ka­zi­va­li mno­go raz­u­me­va­nja kad je Ne­tan­ja­hu, po­ku­ša­va­ju­ći da oprav­da ci­vil­ne žr­tve izra­el­skih na­pa­da, pod­se­ćao na ra­zor­na sa­ve­znič­ka bom­bar­do­va­nja Dre­zde­na ili bri­tan­sko bom­bar­do­va­nje Ko­pen­ha­ge­na 1944, kad su pi­lo­ti ume­sto se­di­šta Ge­sta­poa po­go­di­li deč­ju bol­ni­cu i uzro­ko­va­li smrt 84 de­te­ta. „Bio je to le­gi­tim­ni čin ra­ta s tra­gič­nim po­sle­di­ca­ma ko­je pra­te ta­kve le­gi­tim­ne ak­ci­je”, iz­ja­vio je Ne­tan­ja­hu.

Dok je hu­ma­ni­tar­na ka­ta­stro­fa po po­ja­su Ga­ze uzi­ma­la ma­ha, Ne­mač­ka je su­spen­do­va­la fi­nan­sij­ske upla­te u fond Or­ga­ni­za­ci­je UN za po­moć pa­le­stin­skim iz­be­gli­ca­ma. Kan­ce­lar Šolc je to­kom bez­bed­no­sne kon­fe­ren­ci­je u Min­he­nu iz­be­ga­vao da od­go­vo­ri na pi­ta­nje da li Izra­el kr­ši me­đu­na­rod­no pra­vo.

Dra­ma­ti­čan rast bro­ja pa­le­stin­skih ci­vil­nih žr­ta­va, ko­ji pre­la­zi 33.000, uklju­ču­ju­ći i naj­ve­ći broj stra­da­le de­ce u ne­kom kon­flik­tu ovog ve­ka, uči­nio je da kri­ti­ke izra­el­ske in­va­zi­je i spre­ča­va­nje do­tu­ra po­mo­ći po­sta­nu sve ma­sov­ni­ji.

Ne­mač­ka jav­nost je do­sko­ra čvr­sto po­dr­ža­va­la izra­el­ske voj­ne ope­ra­ci­je, ali sa­da 70 od­sto is­pi­ta­nih sma­tra da ne­ma oprav­da­nja nji­ho­vom in­ten­zi­te­tu ko­ji uzro­ku­je to­li­ke ci­vil­ne žr­tve.

Ne­mač­ki zva­nič­ni­ci po­če­li su da se pi­ta­ju da li su u po­dr­šci Izra­e­lu oti­šli pre­da­le­ko. Da li su Ne­tan­ja­huu da­li kart blanš i za ofan­zi­vu na ju­gu po­ja­sa Ga­ze, gde je po­sled­nji spas po­tra­ži­lo 1,4 mi­li­o­na ra­se­lje­nih Pa­le­sti­na­ca?

Ber­lin, kao i Va­šing­ton, po­ku­ša­va da se po­zi­ci­o­ni­ra kao „za­bri­nu­ti pri­ja­telj” Izra­e­la, ali shva­ta da sa­svim jed­no­stran pri­stup ra­tu mo­že da ga ko­šta ne sa­mo gu­bit­ka me­đu­na­rod­nog kre­di­bi­li­te­ta, već i auto­ri­te­ta da kri­ti­ku­je auto­ri­tar­ne vla­sti ko­je kr­še ljud­ska pra­va ši­rom sve­ta.

Izra­el­ski pre­mi­jer gur­nuo je se­be, pa i Izra­el, u opa­snu izo­la­ci­ju, iz ko­je je­vrej­ska dr­ža­va mo­že da se iz­vu­če sa­mo nje­go­vim od­la­skom. Što se Ber­li­na ti­če, tra­di­ci­o­nal­na „od­go­vor­nost za je­vrej­ske ži­vo­te” po­či­nje da uklju­ču­je i od­go­vor­nost za ne­mač­ke in­te­re­se. Ma­kar sim­bo­lič­no. Ne­mač­ka će od ma­ja na­sta­vi­ti da fi­nan­si­ra agen­ci­ju UN za po­moć pa­le­stin­skim iz­be­gli­ca­ma.