Partija pokera sa trojicom Kineza

Ne mogu tačno da se setim u kom baru sam upoznao Ognjena, korpulentnog Dalmatinca, širokih ramena, uskih kukova i otvorenog Njegoševskog pogleda. Od tada se nismo razdvajali. Pronašao mi je i prvi posao, da perem tanjire u najpoznatijem kineskom restoranu u Amsterdamu.

Kasnije je odveo i kod njegovog prijatelja, čuvenog Feliksa. Nisam uspeo da saznam njegovo pravo ime, govorio je dalmatinskim narečjem, kao i Ognjen. Feliks je bio veliki gazda u Amsterdamu, za podzemni i nadzemni svet.

Ognjen je primetio da dobro igram šah. Pitao me je da li znam da igram poker. Rekao sam mu da ne volim da se kockam ali da sam naučio poker još u studenskom gradu od Crnogoraca.

- Feliks me je zamolio da te pitam da li hoćeš da igraš za njega, on investira. Ti ne igraš sa svojim novcem. Bićeš plaćen.

Ubedi me sa dve reči, a trebalo mi je mnogo para jer sam rešio da se kućim.

Ilegalna kockarnica bila je na Dam skveru, radila je posle 12 sati noću. Baš kad se svi kineski restorani zatvaraju.

Unutra dim od cigara, sve Kinezi samo Ognjen i ja Jugosloveni. Ubrzo je došao i Feliks, čovek sa 50 godina, duplo stariji od mene i Ognjena. Nosio je američke čizme do kolena a ispod miške čvrsto je držao burzu. Burza u žargonu znaci rupa, u stvari to je muška tašnica puna krupnih novčanica od 1000 guldena.

Ognjen mi je glavom pokazao za koji sto da sednem. Tu su već sedela trojica otmenih Kineza. Odmah sam shvatio da su svi restorandžije. Par tura je brzo prošlo, ulozi su još bili mali.

Setio sam se svega onoga što su me cimeri Crnogorci podučavali. Kad ti dođu karte u ruku, pravi se da ih gledaš a u stvari posmatraj žmirkajući svoje protivnike.

U deliću sekunde oni će na svom licu odati ili razočarenje ili ushićenje. Posle tog trenutka nećeš to više videti. Oni će  glumiti i upirati oči u tebe. Ti onda pogledaj svoje karte i uvek se namršti. Onda dolazi ono glavno, moj lični pronalazak.

Kada protivnik na primer stavi na banak 1000 guldena ja obavezno dodam na tu hiljadu samo jedan gulden. Naravno kad imam dobre karte. Mic po mic u sali se posle par sati čulo samo moje:

- To i još jedan Gulden (na nemačkom).

Kinezi su se do te mere zaplašili jer više nisu znali kad su mi karte dobre a kad loše. Pred zoru, jedan Kinez, sa hitlerovskim brčićima izgubio je strpljenje i dodao na moju hiljadarku još 70.000, teatralno ih bacio na banak.

Brzo sam pogledao Feliksa koji je sedeo za drugim stolom, preko puta mene. Video sam mu u očima strah, što sam protumačio da sam ja pravi gazda a ne on. Sad ili nikad. Odsečno sam rekao u stilu komande:

-To i još jedan gulden!

Kinezu su ispale karte iz ruku od stresa. Ne zbog 70.000 već zbog onog malenog Guldena koji ga gura da ide dalje. Pokazao sam svoje karte, mada nisam morao jer on se opirao ne plativši taj Gulden. Imao sam tri kralja, inače ne bih dao početnu hiljadarku. Bio sam mnogo bolji od njegove tri desetke.

Feliks je doleteo kao iz puške i pokupio novac u crnu kesu za smeće. Granulo je sunce kroz prozore. Pokazao sam Ognjenu glavom ka izlazu. Brzo smo izašli.

Osećao sam se tupo i razočarano. Izgubio sam još jednu noć u smrdljivoj kockarnici a da nisam izašao u grad u neki disko sa sferom i publikom mojih godina. Ognjen me je oduševljeno tapšao po ramenu:

- Svaka ti čast, kako dobro igraš.

Dao sam mu 500 Guldena. Jer mi je Feliks pre početka isplatio hiljadarku za celu noć igranja. Došli smo do Lece Plejna, za nama je trčao Feliks. Iskreno rečeno, to me je uznemirilo jer mi je Ognjen ispričao da je on u mladosti u Belgiji pljačkao zlatarnice sa guza (od pozadi) bušeći rupe u zidu sa gasom. Imao je najbolji tim u Evropi. Živeli su u Francuskoj.

Tamo je dobio doživotnu robiju. Pobegao je u Holandiju gde se oženio i dobio azil. Sada se bavi „biznisom''. No, prevario sam se. Feliks nas je stigao i meni u džep gurnuo pet soma uz komentar: „Pas ti gospe, to si zaradio”.

Sutradan je 31. decembar 1984. godine. Rešio sam da počastim Ognjena i platim sve oko dočeka Nove godine. Jedino je u Amsterdamu slobodan ulaz u sve barove i diskoteke. 

Tu ludu noć promenili smo dvadesetak noćnih klubova. Ognjen je raširio oči kao malo dete. Mislio je da mu je drug smotani filozof. Ućutao je kad je video da sam u barovima glavna faca, jer smo uglavnom svuda dobijali piće džabe.

Ujutru oko 6 sati na nemačkoj granici u vozu budila nas je policija. Srećom, ne samo nas nego sve u vozu. Trebalo je da idemo samo jednu stanicu a mi smo omanuli sve do Nemačke, par stotina kilometra.

Kad smo ušli u voz odmah smo zaspali. Država Holandija svakog prvog januara vraća putnike sa nemačke granice nazad. Omladina od umora i silnog alkohola bi spavajući stigla do - Istanbula.

Tog leta privremeno sam napustio Holandiju i otišao u vojsku u Jugoslaviju, jer mi je deda napisao teško pismo sa jednom rečenicom: „Ako ne dođeš u vojsku, ti za mene nisi čovek.”

Odslužio sam vojsku, nešto pomagao bratu posle nje i posle dve godine krenem ponovo u Amsterdam. Naravno, prvo što sam uradio otišao sam da pronađem druga Ognjena. Prevrnuo sam ceo grad a od njega ni traga ni glasa. Morao sam do Feliksa da se raspitam.

On me je dočekao kao kralja u svom francuskom restoranu i odmah pri pozdravu saopštio:

- Ubili su Ognjena, pre 3 meseca.

- Gde, ko, pitam.

-U noćnom klubu, odgovara kratko.

Više ništa nisam pitao. Osetio sam bol i nevericu. Ko bi ubio takvog momka? Bio je duša od čoveka. To prvo veče u Amsterdamu posle povratka iz vojske čvrsto sam odlučio da ga napustim. Otišao sam u Roterdam, dalje osamdeset kilometra. Rešio sam da sve počnem iz početka.

Imao sam novca da platim samo jednu noć u hotelu. Hvala Bogu, uspeo sam da nađem posao i stan sledećeg dana.

Dan danas živim ovde u Roterdamu već tridesetak leta.

Tornado, Holandija