Konceptualna umetnica Marina Abramović predložena za inostranog člana SANU

Konceptualna umetnica i umetnica performansa Marina Abramović predložena je za inostranu članicu Srpske akademije nauka i umetnosti, potvrdili su Tanjugu u SANU. Abramović je za članstvo u SANU predložio vajar Mrđan Bajić. Akademija ima dopisne, redovne i inostrane članove i članice.

Dopisni i redovni su iz Srbije, dok se za inostrane biraju strani državljani koji su zaslužni „za opšti napredak nauke ili umetnosti i za razvoj naučnih ili umetničkih veza” između Srbije i njihovih matičnih zemalja. Dopisno članstvo je „prvi nivo” prilikom ulaska u Akademiju. Uslovi za dopisno članstvo su državljanstvo Srbije i isticanje „izuzetnim naučnim ili umetničkim radom”.

Kasnije se među dopisnim članovima biraju redovni - akademici, a uslov je da su se tokom svog stvaralaštva, a naročito od ulaska u Akademiju, istakli izuzetnim doprinosom u nauci ili umetnosti.

Slikanjem i crtanjem marina Abramović počela je da se bavi 1960. godine, a 1970. završila je Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu. Počela je da istražuje zvučno okruženje za vreme postdiplomskih studija koje je završila 1972. godine na Akademiji umetnosti u Zagrebu, kod profesora Krsta Hegedušića. Od 1970. do 1973. godine radila je zvučne instalacije i učestvovala na izložbama u Studentskom kulturnom centru u Beogradu sa Rasom Todosijevićem, Zoranom Popovićem, Erom Milivojevićem, Nešom Paripovićem i Gergeljem Urkomom. Od 1973. počela je da predaje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a istovremeno se bavila filmom, videom i ritualnim, pročišćavajućim performansima, u pokušaju da se distancira od represivne kulture njene porodice i Titove posleratne Jugoslavije.

Sredinom 70-ih napustila je zemlju i odselila se u Amsterdam, gde je 1975. godine upoznala Ulaja, profesionalnog i ličnog partnera narednih 13 godina. Zajedničkim performansima i „relacionim radovima”, kao sto su „Breathing In/Breathing Out” (1977), „Rest Energy” (1980) i „Nightsea Crossin” (1981-87), istraživali su parametre snage i zavisnosti između njih i publike.

Poslednji zajednički rad, „Šetnja velikim zidom” (1988), podrazumevala je 2.000 kilometara dugo pešačenje Kineskim zidom, pri čemu su pošli sa suprotnih strana i sreli se u sredini. Nakon toga, Marina Abramović počela je da radi i izlaže samostalno.

Marina Abramović je 1997. godine trebalo da predstavlja tadašnju SRJ na Bijenalu u Veneciji, ali je odluka o njenom izboru promenjena i Crna Gora, koja je predlagala umetnika za nacionalni paviljon, odabrala je Voja Stanica. Abramovićeva je ipak učestvovala na centralnoj izložbi, na poziv generalnog komesara Bijenala Đermana Celantea, a za instalaciju „Balkanski barok” dobila je Zlatnog lava.

Posle izvinjenja crnogorskog Ministarstva kulture, učestvovala je 2004. godine na Cetinjskom bijenalu, kao i na 45. Oktobarskom salonu u Beogradu, vrativši se u rodni grad posle 30 godina. Dobila je počasnu nagradu Oktobarskog salona, na kojem se predstavila radovima „Računajte na nas”. Od 1997. godine profesorka je na Visokoj školi za likovnu umetnost u Braunsvajgu u Nemačkoj. Od 1998. članica je Upravnog odbora Centra za savremenu umetnost u Kitakjusuu u Japanu, a od 2001. radi i kao umetnik u Ateljeu Kalde u Saseu u Francuskoj.

Za rad „Kuća sa pogledom na okean” - 12-dnevni performans u njujorškoj Galeriji „Šon Keli” dobila je 2003. godine nagradu „Besi” grada Njujorka za igru i performans.

Nagradu Udruženja američkih umetničkih kritičara dobila je 2004. godine, kada je dobila i počasni doktorat Škole instituta za umetnost u Čikagu. Samostalnu izložbu u njujorškom muzeju Gugenhajm imala je 2005. godine. Abramovićeva je 2005. godine predstavila projekat „Balkan erotik epik” u Pireli Fondaciji u Milanu i u Šon Keli galeriji u Njujorku.

Iste godine izvela je seriju performansa „Sedam lakih komada”  u Gugenhajm muzeju u Njujorku. Za tu samostalnu izložbu dobila je priznanje Gugenhajma 2006. i nagradu AICA USA za „Best Exhibition of Time Based Art” 2007. Marina Abramović održala je i veliku retrospektivu u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku „The Artist is Present” 2010. godine, koja je obuhvatila istoimeni tromesečni performans.

U 2011. imala je i veliku retrospektivu u umetničkom centru „Garaža” u Moskvi, a učestvovala je i u predstavi reditelja Roberta Vilsona „Život i smrt Marine Abramović”, re-imaginaciji njene biografije, koja je bila porudžbina Mančesterskog internacionalnog festivala.

Dugometražni dokumentarni film „Marina Abramović: The Artist is Present”, koji je režirao Metju Akers, a govori o pripremi i realizovanju njene retrospektive u MoMA, premijerno je prikazan u januaru 2012. godine na Filmskom festivalu Sandens. Potom je prikazan i na 62. Berlinalu, gde je dobio nagradu za najbolji film u dokumentarnoj selekciji programa „Panorama”. Učestvovao je potom na još niz međunarodnih festivala širom sveta. Marina Abramović živi i radi u Njujorku, a njeni radovi nalaze se u brojnim velikim javnim i privatnim kolekcijama širom sveta.