Naučnički hleb nasušni

Sva slava dolazi od usuđivanja da se počne (Šekspir)
Pre nekoliko godina upoznao sam na rimskom aerodromu dr Karla Đerasija, oca antibebi pilule. Ovaj višestruko nagrađivani profesor biohemije je prvi 1951. sintetizovao hormon trudnoće, gestagen i tako otvorio put antibebi piluli, a sebi put u slavu, bogatstvo i vreme da se pored nauke bavi pisanjem knjiga, pozorišnih komada i skupljanjem skupocenih likovnih predmeta. Jako interesantan i uspešan čovek koji je imao pravu ideju u pravo vreme, iskoristivši je prvi na najbolji način. Zašto je važno biti prvi? Oni koji se bave naukom znaju da naučnici i tehnolozi stalno menjaju svet pokušavajući da dosegnu sve udaljenije horizonte, ali kao ljudi ostaju jednaki drugim ljudima, deleći sa njima zajedničke osobine, između ostalih čežnju, slabost i taštinu.

Iz ovih razloga, a na štetu ogromnog broja poštenih, vrednih i upornih naučnika, ponekad se desi da jedan naučnik falsifikuje rezultate kako bi ih što lakše publikovao, kako bi dostignuće bilo neverovatnije i primamljivije za laike i finansijere. Često se pitam da li je Hvang, onaj južnokorejski naučnik koji je tvrdio da je prvi iz kloniranih ljudskih embriona izolovao matične ćelije, zbog toga tako postupio i u renomiranom naučnom časopisu Science iste slike čak dva puta prezentirao? Ovih dana svet nauke ponovo uznemiruje slična vest da su rezultati objavljeni 2001. i 2002. godine u naučnim časopisima Nature i Blood takođe duplirani ili manipulisani. Tada pri univerzitetu Minesota a sada pri Katoličkom univerzitetu u Lojvenu, Belgija, dr Katrin Verfail i njena grupa uspevaju da iz koštane srži prvi put izoluju tzv. multipotentne adultne matične ćelije. U ovim naučnim publikacijama je navedeno da matične ćelije izolovane iz koštane srži odraslog organizma mogu da diferenciraju u veliki broj ćelija, uključujući nervne, srčane, plućne i ćelije jetre, što znači da poseduju iste osobine kao i diskutabilne embrionalne matične ćelije. Nažalost, ovakve rezultate do danas niko nije uspeo da ponovi da bi početkom ovog meseca univerzitetska komisija konačno utvrdila da su rezultati sa adultnim matičnim ćelijama falsifikovani i manipulisani. Utvrđeno je da su isti rezultati publikovani dva puta, pogrešno obeleženi, slike objavljene naglavačke kako ih ne bi prepoznali, dodavane su linije tamo gde ne postoje, brisane su tamo gde ih ima. Komisija je pri tom dokazala da dr Verfail nije kriva zbog manipulisanih slika već Morajama Rejes, u to vreme njen student, a već sada asistirajući profesor patologije pri univerzitetu Vašington. Ipak, velika kritika se sručila i na dr Verfail zbog neadekvatnog treninga studenata. Da ne govorimo o gorkom ukusu sumnje koji je sada doveden u vezu sa njenim imenom.

Sumnja je počela kada su neki ljudi intenzivno počeli da se bave eventualnim manipulisanjem rezultata jer ih je pokušaj da ih ponove koštao nerava, vremena i novca. S druge strane, razvojem nauke razvili su se i kompjuterski programi, neki upravo kreirani da bi otkrili eventualnu manipulaciju predstavljenih rezultata i slika. Takvi programi su u stanju da objektivno i verodostojno pokažu kako je jedna slika izgledala pre i posle manipulisanja, pa makar manipulatori koristili profesionalne foto-programe.

Pored štete koja se nanosi celoj nauci i njenoj verodostojnosti, sve ovo nam pokazuje da manipulacija kad-tad izađe na videlo. Pritisak i očekivanje da uvek budete produktivni sigurno nisu opravdanje za ovakvo ponašanje „crnih ovaca”. Ali ono što podjednako brine u celoj ovoj priči je pored stvaranja lošeg imidža nauke – njena instrumentalizacija, korišćenje ranih i neproverenih naučnih rezultata za preuranjena obećanja pacijentima. Brine politizacija nauke, njeno korišćenje u predizborne kampanje, donošenje zakona koji sputavaju istraživanja, čak i međunarodnu saradnju naučnika. Nažalost, gore pomenute publikacije su se vrlo dugo koristile kao argument kako bi se nauka koja se bavi ljudskim embrionalnim matičnim ćelijama osudila i kao takva proglasila suvišnom. I to, naročito od onih koji se ne bave naukom, pogotovu ne matičnim ćelijama. Oni koji to čine dobro znaju da su nam i embrionalne matične ćelije i matične ćelije iz pupčane vrpce i iz koštane srži potrebne. Potrebni su nam svi izvori, jer nijedan nije univerzalan, niti rešava sve probleme.

Posle 15 godina bavljenja naukom dobro znam šta znači biti očajan kada vam ponekad eksperimenti ne idu, kada vam vraćaju projekte, publikacije, kada morate opet ispočetka. Ali bolje je frustracija nego manipulacija. Ako ste razočarani izostankom željenih rezultata uvek je bolje sesti na bicikl i na putu do posla razmišljati gde leži crv i zašto je ovoga puta eksperimenat propao. Zdravije je.