Zla sudbina Cvijete Šušić

U članku „Pomen za srpske žrtve prvog logora u modernoj Evropi”, objavljenom u „Politici”, navodi se da je „kroz stratište u Doboju, koje je 1915. formirala Austrougarska, prošlo 45.000 Srba, a stradalo 12.000”. Ove brojke govore o masovnosti zločina i stradanja. Ali, doživljene patnje naroda možemo dokučiti i osetiti tek kada ih čujemo od pojedinca, preživelog paćenika. U tom smislu je ispovest Cvijete Šušić, rođene Sudžum koju sam čuo kao mladić i koja mi je zauvek ostala urezana u sećanju.

Cvijeta je imala zlu sudbinu. Stizale su je nedaće za nedaćom, gubitak za gubitkom. Nedužna je upala u životne bure. Nije nikad otkrila šta je kome smetala. Sve je to Cvijeta izdržala. Izlaz i spas nalazila je u borbi i žrtvovanju za svoju decu. Njena stradanja poklapaju se vremenski sa terorom Austrougarske nad srpskim stanovništvom, koji je bio posebno izražen pred i u toku Prvog svetskog rata. Cvijeta i njena deca stradala su samo zbog toga što su postojali. Njihovim nestankom ostvarivao se cilj – tamanjenje srpskog naroda. Iako je to vreme za nju bilo najteže i najbolnije, nedaće nisu nestale istekom tog vremena.

Evo njenog kazivanja:

– Brata Jefta izgubila sam početkom Prvog rata, Švabe ga obesiše u Avtovcu, zajedno sa još 25 Srba. Narod je bio zahvaćen tugom i jadom. O tome su kazivale mnoge pesme koje su se pojavile u narodu. Žene su naricale tužbalice povodom vešanja. Jedna od njih počinjala je: „Na Lebršnik vile proplakale, na Avtovac suze pokapale!” Kada je Jeftu omča konopca stavljena oko vrata, dželat je povukao konopac, ali nije uspelo vešanje. Vešanje nije uspelo ni drugim povlačenjem konopca. Za to vreme Jefto je Švabe nazvao srpskim krvnicima i nagovestio slobodu. Prišao mu je austrijski oficir i rekao mu da je izdajnik Austrougarske. Jefto je viseći na konopcu iz sve snage nogama udario oficira u grudi. Ovaj je pao. Skinuli su Jefta sa vešala i isekli ga sabljama.

– Početkom rata imala sam 30 godina života i šestoro dece. Imena su im: Stevan, Mitar, Mitra, Bosiljka, Boriša, Miluša. Sa mužem Markom i decom izbegla sam u Crnu Goru, u okolinu Nikšića, sklanjajući se od austrougarskog terora. Kada je Crna Gora kapitulirala, Švabo se pojavio i u Nikšiću. Nije dirao domaće stanovništvo. Bes je iskazao na nama srpskim izbeglicama iz Hercegovine. Bilo nas je više hiljada. Pohvatali su nas i u kolonama sproveli za Trebinje. U koloni sam se našla i ja sa mužem i šestoro dece. Terali su nas po bespuću preko 60 km. Išli smo pešice. Dvoje starije dece išla su sama, a mlađe četvoro smo nosili: dvoje ja, a dvoje muž. Padali smo od umora, žedni i gladni. Kada bih spustila decu na zemlju da predahnem iznad mene su se čule pogrdne reči i psovke švabe koji nas je sprovodio. Terao nas je da ubrzamo korak. Mog muža Marka su u Trebinju uhapsili, a mene sa decom odvezli u dobojski logor.

– U logoru su nas smestili u barake namenjene za konje. U barakama nije bilo konja jer su bili odvedeni na front. U nekim od tih baraka bilo je smešteno i do 1.000 duša. Spavalo se u jaslama i u đubretu. Zimi nije bilo grejanja. Deca, žene i starci su umirali od gladi, a najviše od zaraznih bolesti. Meni se razboleše Stevan, Mitar, Mitra i Bosiljka. Čuvari su ih odvojili od mene i nekud ih odveli, ali se otud kud su odvedeni nikada nisu vratili. Nadala sam se da će se moja odvedena deca pojaviti. Čekala sam ih. Noću bi me se učinilo da neko dete prolazi pored mene i nekog traži. Nečujno sam dozivala decu koju su mi odveli, po imenima. Prvo bi zvala svog prvenca: „Stevane, sine, tu je tvoja majka.” Niko se nije odazivao. Tada sam pomislila: možda nije Stevan, već Mitar, pa bi zvala Mitra, zatim bi zvala Mitru i Bosiljku. Nisam se mogla pomiriti sa gubitkom četvoro dece. Nadala sam se da će makar neko od njih četvoro prezdraviti i vratiti mi se. Nijedno više nikada nisam ugledala. Nije se nijedno vratilo. Steglo mi se srce, a duša skamenila. Savladavala sam bol i tugu nadom da ću sačuvati preostalo dvoje dece: Borišu i Milušu. Borila sam se za njih. Skrivala sam ih u rite da i njih čuvari ne odvedu nekamo otkud se ne vraćaju.

– Iz dobojskog logora sprovedena sam sa preostalom decom u neki logor u Mađarskoj. Kada sam oslobođena, vratila sam se u zavičaj gde sam umesto kuće zatekla zgarište. Na zid od ostatka kuće sa mukom sam postavila naslon i tu prezimila sa decom. U proleće smo se hranili zeljem koje smo brali po livadama. U narodu je zavladala glad.

– Godine 1942. zla sudbina ponovno me posetila. Partizani mi ubiše sina miljenika Borišu. Te godine izgubila sam i brata Aleksu i bratanca, Aleksinog sina Lazara.

Sa Dušanom Paravcem, novinarom iz Doboja, dok sam živeo u Doboju prelistavao sam njegove i spiskove Srpske pravoslavne crkve o zatočenim i umrlim u dobojskom logoru, ali u njima nisam našao imena Cvijete Šušić i njene šestoro dece, što mi je nagovestilo da spiskovi nisu potpuni i da su neki nesrećnici iz logora ostali nepoznati.

Cvjeta nije jedina žena koja je to zlo vreme preživela u patnji i čemeru. I sada se često zagledam u spisak interniranih iz bilećkog kraja u logor u Aradu. Pod rednim brojevima od 256 do 261 ispisana su imena – Šarenac Tomane i šestoro njene dece. Za sve šestoro dece stoji da su umrla u logoru. U spisku bilećkih logoraša u dobojskom logoru nalazi se ime Trklja Stane i petoro njene dece. Svih petoro je pomrlo u logoru, zatim ime Popara Poleksije sa petoro dece, svekrom i svekrvom. Svi su pomrli u logoru.

Naučni savetnik