Čovek više nije mera stvari, one su postale njegova mera

Među novijim izdanjima dela Bojana Jovanovića nalaze se knjiga izabranih i novih pesama „Rastvaranje duše”, u izdanju Niškog kulturnog centra, priznanjem „Dejan Medaković” nagrađena knjiga „Srpsko kulturno blago” u izdanju Pravoslavne reči, kao i  „Antropodiceja, Čovek i zlo”, u izdanju novosadske Adrese.

„Za razliku od teodiceje, kao bogoopravdanja za postojanje zla u svetu, antropodiceja proističe iz nastojanja za razumevanje čoveka i osvetljavanje njegovih motiva da čini zlo, što ne znači i opravdanje za njegovo destruktivno ponašanje i neprimereno oslobađanje negativiteta”, deo je recenzije ovog izdanja.

U delu „Srpsko kulturno blago” prikazane su vrednosti srpskog naroda, među kojima su i svetosavski kod, krsna slava, kosovski zavet, etika opraštanja…

U knjizi „Antropodiceja: čovek i zlo” problem zla osvetljavate navodeći narodne, mitske predstave o zlu, ali i iskustvene, svakodnevne. Kako sagledavate princip zla u svetu, pre svega u odnosu na slobodu čovekove volje, šta je zlo?

Pokazuje se da kada čovek veruje i smatra da slobodno čini ono što mu je po volji, da su tada njegovi postupci dublje uslovljeni nesvesnom i iracionalnom dimenzijom njegovog bića. Njegova sloboda je svojevrsna iluzija, pa je zato, imajući u vidu diferenciran uticaj vanracionalnih činilaca u njegovom ponašanju i mišljenju, različit i stepen njegove odgovornosti i krivice kada počini zločin. S tog stanovišta nam postaje razumljivije zašto čovek, uprkos znanju o tome šta je dobro, a šta zlo, ipak čini zlo, i to ne samo svesno i namerno već često i svojim neželjenim postupcima. Zlo je prvenstveno antropološki problem koji se ogleda u agresivnom ispoljavanju ljudskog negativiteta kojima se drugim ljudima nanosi velika šteta i onemogućava normalan život.

Postavlja se i pitanje teodiceje, otkuda zlo kada je Bog dobar, da li je danas po prirodi pali čovek mera svih stvari, i da li zbog prevlasti negativnosti ljudi dolaze u poziciju trpljenja, kao starozavetni Jov?

Odgovor teodicije, opravdanje dobrog i pravednog Boga za postojanje zla, sadržan je u izrazu božje ljubavi koja pretpostavlja i slobodu kao mogućnost izneveravanja i kršenja principa dobra. Budući da je ostvarenje čovekovog potencijala da se potvrdi kao humano i plemenito biće uslovljeno njegovim iskustvenim, kulturnim i saznajnim mogućnostima, te datosti su svojim negativitetom prepreka u ostvarenju zadatog humanog cilja i činjenja dobra. Za razliku od pravednog Jova, koji je bio uzor trpeljivog podnošenja najvećeg stradanja, a nagrađen je zbog svog principijelnog i nepokolebljivog stava iskrenog verovanja u dobro, oličeno Bogom, današnji čovek je izgubio veru u dobro i umesto univerzalizacije etičkih principa, što objektivno definišu dobro i zlo, relativizacijom moralnih načela pragmatično je uspostavio kriterijum  po kojem i iz koristoljublja učinjeno zlo može da bude dobro. Ta inverzija vrednosti se ogleda i u činjenici da čovek više nije mera stvari, jer su one postale njegova mera, pa zato u današnjem svetu prevlast negativiteta postaje opasnost za njegov opstanak.

Na koje načine naše društvo u stvari suzbija suštinsko osvešćenje sopstvene senke i podstiče oslobađanje negativiteta u pojedincu?

Potiskivanjem, osporavanjem i simuliranjem humanističkih i etičkih vrednosti, zasnovanih na doslednoj kritičnosti i  samokritičnosti, društvo ne razvija mogućnost osvešćivanja i preobražaja svog negativiteta. Zato ne samo da preti opasnost da ga pomrači sopstvena senka, već takav ambijent daje legitimitet pojedincima da, vođeni tamnom stranom svoje ličnosti, ostvare i najveće životne uspehe.

U nagrađenoj knjizi „Srpsko kulturno blago” navodite vrednosti koje utiču na formiranje nacionalnog identiteta, od krsne slave do žrtvovanja za opšte dobro. U kojoj meri se savremeni čovek odriče tih vrednosti ili ih posmatra na pogrešan način?

To odricanje ima obeležje i samoporicanja, a srazmerno je ne samo odsustvu svesti o vrednosti nacionalne kulture kao činioca kolektivnog i individualnog identiteta, već i odsustvu morala za adekvatnim i celovitim samosagledavanjem i samoformiranjem. Pogrešno sagledavanje, vrednovanje i odricanje tih vrednosti ima i dalekosežne posledice u određenju nacionalnih i državnih interesa. Budući da je izgrađivanje svog identiteta na višem stepenu opštosti imperativ individuacije, svojevrstan je dugotrajući kulturni skandal da u našim najznačajnijim nacionalnim institucijama, poput SANU i SKZ, u veoma dugom periodu nisu zastupljeni savremeni etnolozi i antropolozi i njihova dela. Takvim ignorantskim odnosom prema predstavnicima najbitnije identitetske discipline, te institucije unižavaju sebe i sprečavaju ostvarenje naših realno postojećih kreativnih potencijala.

Kako tumačite svesnu relativizaciju i poricanje najvećih zločina, kao što je genocid nad Srbima u NDH, a zatim i broja žrtava?

Genocid nad Srbina u NDH je veoma kompleksan fenomen koji se bez antropološkog pristupa ne može adekvatno osvetliti i razumeti. Tu njegovu kompleksnost uvećava nastojanje i čelnika naših značajnih  institucija, zaduženih da se njime bave, da se on relativizuje, porekne i umanji broj srpskih žrtava. Ne mogu u sekularnom društvu pojedinci pod mantijom sakralizovati neistinu i laž, niti može poimenični spisak žrtava, koji se pravi posle više decenija od izvršenog genocida, biti merodavan za utvrđivanje broja ubijenih, jer je on – prema nemačkim izvorima, rezultatima antropoloških istraživanja i neposrednim posleratnim procenama – daleko veći. Sagledano u kontekstu prethodnih komunističkih ideoloških i političkih nastojanja ignorisanja i umanjivanja broja srpskih žrtava, sadašnji nosioci ove tendencije, zaslepljeni aktuelnom političkom pragmatičnošću, ne uviđaju katastrofalne posledice takvog  ponašanja.

Jedan od ključnih motiva vaše nove zbirke poezije jeste duša. Kako vidite ljudsku dušu od iskonske čistote do okolnosti novog varvarstva, šta biva kada se čovek odrekne sopstva?

U pokušaju da se predstavi drugačijim nego što stvarno jeste, čovek se odriče sebe i osnove na kojoj bi mogao da se samopotvrdi i izgradi svoju životnu izvesnost. Usled osećanja nelagodnosti zbog onoga što predstavlja njegov realni identitet, on svoje nezadovoljstvo ispoljava buntom protiv sebe i rušenjem temelja na kojima počiva. Kako duša nije samo u njemu, već je i on u svojoj duši, destruiranjem  tog svog staništa započinje svoje obezdušeno postojanje nesvesnog traganja za izgubljenim. Tematizacija te avanture neautentičnog egzistiranja odvija se kroz narativ dvojnika kao načina prevazilaženja životne krize, koji nije samo njegova duševna simulacija već i sablasna simulakrumska kopija. Sa stanovišta ostvarene civilizacijske moći, on utoliko lakše obnavlja arhaični obrazac varvarstva da i zlo učinjeno drugima zbog svoje koristi proglašava dobrim.