Karađorđe i privredni preporod naše zemlje

Obimna i raznovrsna istorijska dokumentacija o Đorđu Petroviću kao organizatoru i vođi Prvog srpskog ustanka otvara nam i one vidike iz kojih se može sagledati Karađorđe kao odlučan, ne samo vojskovođa i vrstan vojni strateg, već i kao čovek sa čvrstim uverenjem da, uporedo s borbom, može ostvariti svoju veliku zamisao o privrednom preporodu u još neoslobođenoj, ali ekonomski probuđenoj i ustalasaloj Srbiji. Njegove ideje i praktične radnje koje je energično preduzimao utoliko više izazivaju divljenje i podstiču na razmišljanje, jer se sve to dešavalo u vremenima kada se surova balkanska stvarnost odvija u vizuri velikih sila: Austrougarskog i Otomanskog carstva i pretenzija Rusije.

Prve i briljantno izvojevane pobede nad Turcima ohrabrile su Karađorđa na praktično preduzimanje potrebnih radnji za obnovu i unapređenje jedne od najstarijih i najunosnijih privrednih delatnosti: rudarstva i topioničarstva. Što se ustanak više rasplamsavao i oslobođeni krajevi bivali sve veći, ideja da se smišljeno učine prvi pomaci u postavljanju temelja za obnovu privrede Srbije bivala je jasnija. Samo dve godine od početka ustanka (1806), na Karađorđev zahtev, Senat je doneo odluku da se u Srbiju dovede 35 rudara Sasa i jedan rudarski inženjer. Ova grupa rudara uz pomoć stanovnika iz podavalskih sela počela je radove na rudnicima oko Avale. Pošlo se tragom rudarenja u srednjovekovnoj Srbiji na Kosmaju, Rudniku, Kopaoniku, Podrinju i u drugim rudonosnim krajevima širom Srbije. Do zapuštenih rudnika teško se dolazilo, jer je stanovništvo, poznajući tursku pohlepu za plemenitim metalima i surovo kulučenje koje su Turci sprovodili u rudnicima, zatrpavalo stara okna.

Dve godine kasnije počela je proizvodnja na Rudniku (rudarsko naselje pod imenom Rudnik prvi put se pominje 1293. godine u dubrovačkoj arhivskoj građi). Sa obnavljanjem rudnika i topionica, Senat i Karađorđe nisu čekali na dolazak stranih rudarskih stručnjaka. Do njih se teško dolazilo jer se malo ko od njih usuđivao da dođe na uzavreli Balkan. Rudarski stručnjaci iz najpoznatijih rudarsko-metalurških centara Evrope nisu se lako odlučivali da svoje znanje ponude, čak ni uz veoma visoke nagrade u zlatu i druge posebne povlastice.

Na Rudniku su radila dva okna: jedno u Krasojevićima (danas Bezdan), a drugo na mestu zvanom Pećina. Topionica i kovnica novca bile su u Majdanskoj reci. Od drugih značajnih rudnika valja pomenuti Podrinje, Kučajnu, Kopaonik i Majdanpek. U ovom poznatom rudarskom kraju, u kojem se rudarilo duže od osam hiljada godina, Karađorđe je organizovao vađenje i topljenje rude gvožđa, a od metala dobijenog u improvizovanim manjim topioničkim pećima livena su đulad za topove. Pored zahuktale obnove Srbije i donošenja uredaba uspeo je i da upozna srpski narod s drugim evropskim narodima, naročito s jednovernom braćom Rusima. Dotle je malo ko znao da ima Srba na ovoj zelenoj površini. Za divljenje su Karađorđevi samouverenost, energičnost i entuzijazam.

Srpski vožd je, u veoma složenoj međunarodnoj situaciji, na diplomskom polju težio da, pored saveza s Rusijom, uspostavi čvršće i trajnije veze s Austrijom i Francuskom. Preko svog diplomate u Parizu Napoleonu upućuje pismo, kojim mu se obraća za pomoć u stručnjacima, ali ovaj, umesto rudarskih inženjera za Srbiju, šalje pomoć jačine 3.500 Francuza sa 72 inženjerska oficira i 12 topova za Tursku. Bila je to pomoć Turcima za kojom su vapili. Srpski vojnici su i pored nadmoći protivnika uspeli da zarobe sedam francuskih tobdžija, četiri turska i dva francuski topa, od kojih je jedan bio Poljskog Kraljevstva – vrlo lep, izvajan i išaran, od kojeg je kasnije knez Mihailo izlio medalje za svetkovinu pedesetogodišnjice „trećeg” srpskog ustanka na Turke (1815).

Kada se govori i piše o Karađorđu kao velikom pregaocu na privrednom polju, slobodno se može reći i privrednom preporodu Srbije, sasvim logično se nameće pitanje – ko je velikom Karađorđu služio za uzor da i u nemirnim i nesigurnim vremenima preduzme grandiozne poduhvate na postavljanju sigurnih temelja u još neoformljenoj državi, izloženoj stalnim nasrtajima surovih osmanlijskih trupa. Nije li u tom pogledu ovaj slavni srpski vojskovođa i državnik sledio ideje i dela Stefana Lazarevića, koji je, pored svega ostalog što je učinio za preporod Srbije, uz pomoć zlatnika otkupljivao roblje od Skoplja do reke Bojane, ali i na Sredozemnom moru. Možda je činjenica o velikom bogatstvu despotovih riznica, koje je pristizalo iz rudnika, podstakla Karađorđa da najpre počne s obnovom i otvaranjem rudnika i topionica.

Na mladim i poletnim generacijama, iako ne baš u najsrećnija vremena, ostaje da svestranije izuče Karađorđeve ideje i dela učinjena na privrednom preporodu Srbije.

Branko Inić