Odneli snove u – penziju

Branko Rašović, centarhalf Partizana, izlazio je na kraj sa najslavnijim igračima Evrope sedamdesetih godina prošlog veka. Baš je znao da uštopuje majstore fudbala i da sa drugovima stigne do Brisela i finala Kupa šampiona 1966. godine. Tada su ga nazvali „div sa Old Traforda”.

Vladicu Kovačevića i danas mnogi pozdravljaju pitanjem „Kako si poslovođo”. Zna se i zašto: malo je fudbalera u istoriji Partizana takvog profila: tehničar iznad svega, baratao je loptom obema nogama. Njegov pas je bio je precizan, lopta je do napadača stizala kao na tacni. Bio je organizator igre, duša tima, pravi poslovođa.

Prošlog petka Rašović i Kovačević otišli su u penziju uz govore, poklone i evociranje uspomena. Okupili su se sadašnji i bivši funkcioneri Partizana. Pojedini došli su i nepozvani, kao nekadašnji generalni sekretar Žarko Zečević, koji je sa Rašovićem i Kovačevićem proveo u Partizanu više od 30 godina. A oni su u mirovinu poneli i neostvarene snove.

– Kad pogledam iza sebe bilo je i lepog i ružnog. Dok sam živ neću zaboraviti finale Kupa šampiona 1966. godine u Briselu protiv madridskog Reala – priseća se Branko Rašović, koji je u tom takmičenju izrastao u fudbalskog gorostasa.

Uostalom, Partizan u Beogradu kao domaćin na četiri utakmice nije primio nijedan gol! Zahvaljujući i Rašoviću, a u odbrani su još bili pravi velemajstori: Šoškić, Jusufi, Miladinović, Vasović...

– Kakav smo tim imali... Ali je klub je zaostajao za nama. Da je uprava bila na nivou fudbalera Partizan bi se okitio titulom prvaka Evrope, U polufinalu smo eliminisali bolju ekipu – Mančester Junajted u čijim redovima su bili Bobi Čarlton, Denis Lou, Best... Čudo od tima. Nikad neću zaboraviti njihov dolazak u Beograd, Bestovo pojavljivanje na našem stadionu. On je bio prvi strani fudbaler sa dugom kosom... Atrakcija i zbog toga, ali i kao igrač...

Po Rašoviću Partizan je morao da osvoji pehar Kupa šampiona „jer je Real bio ispušena lula” jer su mu mnogi igrači bili na zalasku karijere”. Ali, „sitne” stvari su uticale da Brisel bude i „crno-bela” tuga.

– Rekoh, nismo imali klub kakav je bio tim! U Brisel su dvojica fudbalera putovala kolima, dok su avionom s nama putovale supruge nekih članova uprave. Tamo, u hotel u kojem smo bili smešteni, ulazio je ko je hteo. Hotel je bio pun menadžera. Izgubili smo od Reala (2:1) i zato što su se naši fudbaleri ispromašivali, pa zato što Vasović nije faulirao Amansija i tako ga zaustavio. Pokazao je da je fudbalski džentlmen, tek, to finale je moja najveća radost, ali i najveća rana.

I Vladica Kovačević je bio član te sjajne generacije zvane „Partizanove bebe” po „Bezbijevim bebama” timu Mančester junajteda koji je stvorio čuveni trener Matu Bezbi, fudbalski mag koji je 1958. godine sa Bobijem Čarltonom i ostalima, vraćajući se iz Beograda posle utakmice sa Crvenom zvezdom, preživeo minhensku avionsku katastrofu.

 – U Partizan sam došao tačno na njegov deseti rođendan, 4. oktobra 1955. Tada sam potpisao pristupnicu, a 11. januara 1958. i prvi profesionalni ugovor, a u sezoni 1963/64. sa Puškašem (Real Madrid) i Macolom (Inter) sa sedam golova bio sam najbolji strelac Kupa šampiona – kaže Kovačević.

On je, ustvari, bio najefikasniji, jer je odigrao je manje utakmice od fudbalskih legendi Puškaša i Macole, a četiri sezone uzastopno bio je najbolji strelac Partizana, ali i „paker” broj jedan.

Malo je nedostajalo da prihvati poziv oca „Partizanovih beba” Florijana Matekala i sa Topčiderskog brda ode u Titograd gde je popularni Conja trenirao Budućnost.

– Lazar Radović i Toma Kaloperović su u Partizanu bili neprikosnoveni na sredini terena, asovi za ponos, pa za mladog igrača kao što sam bio ja nije bilo mesta. Ali obojica su se povredili. Ja uskočim u prvi tim i na utakmici u Subotici dam Spartaku tri gola. Onda su vratili Radovića na halfa, a ja ostanem polutka u Partizanu – priseća se Vladica Kovačević.

Tada je postao – „poslovođa”. Pri odlasku u penziju, uz poraz u Briselu, još nešto nije mogao da prežali:

– I mojom krivicom nikad nisam postao prvi trener Partizana. Bio sam pomoćnik Matekalu i Vasoviću...

Rašović i Kovačević pisali su istoriju Partizana. I kao igrači i kao treneri.

R. Gvozdenović