Da li je Ana našla dečka

Sigurno ćemo se složiti da je naslov ovog teksta primamljiv, ali u njemu, možda na nečiju žalost, neće se saznati ko je osvojio srce Ane Ivanović. Ima li naša teniserka svog princa ili ne, njena je briga, a to što mi volimo da brinemo tuđu brigu – pa takav smo narod.

Predugo smo bili svedoci njene najveće igračke krize u karijeri, koja ju je zadesila kao grom iz vedra neba, kada se dokopala nekih od najviših teniskih vrhova – prvog mesta na svetskoj listi i trofeja na „Rolan Garosu”. U takvim prilikama po pravilu se kao zli duh javi primer ruske teniserke Ane Kurnjikove, koji, po uvreženom mišljenju, nije za ugled. To što se ova lepotica, svojevrsna teniska Lolita, polufinalista Vimbldona s 15 leta, povukla u 22. godini (2003) i potom se odala glamuroznom životu, kob je koja se nadvija nad mladim teniserkama čim im kola krenu strmoglavo nizbrdo. Ona kao da neprestano čuči i čeka novu žrtvu. Ovaj put to je bila Ivanovićeva, koja, inače, kroz devet dana puni 21.

Izgubljeno prvo mesto, čak brzi pad na četvrto, i serija poraza, među kojima je najbolniji bio onaj u drugom kolu na Međunarodnom prvenstvu SAD protiv anonimne Francuskinje Žili Koen, nisu više mogli da budu opravdani ni neugodnom povredom palca na ruci koja ju je i odvojila od Olimpijskih igara u Pekingu. Od teniserke ovenčane slavom na „Rolan Garosu”, Ivanovićeva je preko noći postala lak plen mimo svih ključnih događaja od pariskog turnira za „gren-slem” naovamo.

Što je dublje tonula u osrednjost, sumnja u nju je rasla. Meko tle pod njenim nogama pretvorilo se u poligon za kopanje po njenoj privatnosti. Sada, posle ubedljive pobede u finalu u Lincu protiv odlične Ruskinje Vere Zvonarjove (6:2, 6:1), za samo 50 minuta, kao dan je jasno da je kriza prebrođena. Okrepljena samopouzdanjem Ivanovićeva s velikim pretenzijama kreće na završni turnir za osam najuspešnijih teniserki sezone (Doha, 4-9. novembar). Mišljenja da je to ona stara Ana, valjda onako nadmoćna kao na „Rolan Garosu”, još nemaju utemeljenje u njenoj igri, ali u odnosu na dane krize to je, što se kaže, nebo i zemlja.

Ivanovićeva je uspela da pronađe sebe. Da li tako što je našla dečka? Valjda je sada pravi trenutak da ukažemo na jedno tendenciozno shvatanje, koje je dobilo zapaženi prostor u jednom našem dnevnom listu. Upuštajući se u traganje za uzrocima velike krize naše teniserke i načinima da se ona prevaziđe, izvesni psiholog, predstavljen čitalačkoj publici kao naš vodeći geštaltista, posredno je savetovao Ivanovićevu da što pre nađe „jaču polovinu” kao i da ode negde na odmor. Ruku na srce, ogradio se od dublje analize, napominjući da ona može da bude delotvorna samo ako je s našom teniserkom oči u oči.

U dobre namere njegovog shvatanja ne sumnjamo, pretpostavljajući da je bilo vođeno opštim interesom našeg sporta da Ivanovićeva ponovo bude ponos nacije. Namera nam je, naime, da velikim slovima istaknemo trivijalnost te i sličnih postavki, koje su plod zloupotrebe naših teniskih zvezda u određenim prilikama, a u konkretnom slučaju zloupotrebe teških trenutaka kroz koje je prolazila Ivanovićeva. U suprotnom, obezvredili bismo jednu od suština sporta, a to je da je naša teniserka uložila veliki napor da bi se vratila na pravi put, ujedno dajući primer za pohvalu.

Umesto da u momentima kad joj je samopouzdanje bilo poljuljano do krajnjih granica strahom od novog poraza, Ivanovićeva nije digla ruke od svega da bi otišla na neko egzotično ostrvo, nego je smogla snage da još odlučnije krene ka svetlu koje joj se u tunelu ukazalo uprkos porazu već pred prvom preprekom u Moskvi, kada je izgubila od Slovakinje Dominike Cibulkove. Bio joj je to šesti uzastopni turnir na kojem nije uspela da postigne više od dve pobede.

Mimo običaja, Ivanovićeva je tih nedelja išla s turnira na turnir, bez predaha, kako bi, igrajući što češće, pronašla pobednički ritam. Zbog toga je njeno lice zasijalo u Lincu pored trofeja, a da li će sijati od sreće pored svog princa, to je već njena privatna stvar.