Uzaludni penzionerski maraton

Pored zahteva penzionera i inicijatora za procenu ustavnosti Zakona o privremenom uređivanju načina isplate penzija iz 2014. godine Ustavnom sudu i moja malenkost je podnela ustavnu žalbu 8. februara 2018. godine i istoga dana zahtev Fondu PIO, filijala u Kraljevu za naknadu štete, jer je odstupio od svog rešenja kojim mi je obračunata penzija po osnovu uplata doprinosa Fondu PIO. Posle ćutanja Ustavnog suda u trajanju od godinu i dva meseca, 25. aprila 2019. godine stiglo mi je rešenje u kojem sveukupno presuđuje da zahtevi penzionera nisu osnovani, da navedenim Privremenim zakonom nije prekršen Ustav i da Ustavni sud nije nadležan da ceni međusobnu usaglašenost zakona. Shodno tome: 1. Obustavlja se dalji postupak..., 2. Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka... i 3. Odbacuju se zahtevi za obustavu izvršenja pojedinačnih akata ili radnji na osnovu navedenog zakona iz 2014. godine.

Ustavni sud RS nije uvažio nepobitnu činjenicu da su penzioneri izdvajanjem dela svoje mesečne zarade u trajanju do 40 godina stekli imovinsko pravo na mesečni iznos penzije obračunat i regulisan pravnim aktom (rešenjem) svakom penzioneru, zavisno od visine uplaćenih doprinosa. Ovo pravo jemči član 58 Ustava RS i jednom dostignuto ne može se umanjivati na osnovu člana 20 Ustava RS. Tako je Ustavni sud RS „zaštitio” Ustavom zagarantovano pravo penzionera. Čak je skovao i besmislicu da Fond PIO funkcioniše tako da zaposleno potomstvo finansira penzije svojih roditelja. Šta se desilo sa stečenim pravom penzionera po rešenju Fonda PIO?

I tu nije kraj. Pošto su i Fond PIO, filijala u Kraljevu i Direkcija fonda u Beogradu odbili zahtev za naknadu štete i žalbu na rešenje njegove filijale  u Kraljevu, pa me pravnom poukom uputili na tužbu Upravnom sudu, podneo sam i tužbu Upravnom sudu. Upravni sud je prvo našao propust Direkcije i vratio joj predmet na ponovno razmatranje. Pošto je Direkcija ponovo odbila zahtev, poslao sam zahtev Upravnom sudu da preuzme rešavanje ovog spora kao nadležan, kada prethodni organ ponovo odbije izvršenje rešenja. Posle dužeg ćutanja Upravni sud je počeo da traži dopune, preuređenje tužbe i druge pravne začkoljice, tražeći povod da se tužba pravno obezvredi i odbaci. Do danas ta tužba nema epilog.

Ni tu nije kraj. Iskoristio sam pravo da se povodom ćutanja administracije obratim 30. aprila 2018. godine Sudu za ljudska prava u Strazburu, koji je prihvatio predmet, uz uputstvo da se pri svakom narednom slanju dopuna predmeta pozivam na dodeljen broj i da ih obaveštavam o promenama. Slao sam u dva maha dopune predmeta (po dobijenom rešenju Ustavnog suda i povodom ponovne opstrukcije postupka od strane Direkcije Fonda PIO i Upravnog suda), s plaćenom povratnicom o uručenju. U tom periodu su se pri ovom sudu imenovale naše nove sudije i komunikacija sa sudom se izmenila. Posle dugog iščekivanja povratnice morao sam 13. decembra 2021. godine da šaljem potražnicu za predmetom (kod pošte, a ne od suda). Potrajalo je to nekoliko meseci i pravna savetnica suda me obaveštava da ne šalju potvrde o prijemu mojih budućih podnesaka, već da ih šaljem preporučeno (što sam i radio) i da ne kontaktiram sud telefonom (što nijednom nisam uradio). Dobio sam 6. juna 2023. godine, bez obrazloženja, obaveštenje da je moj predmet proglašen neprihvatljivim (a već je bio prihvaćen za razmatranje). Pravna komunikacija bez obrazloženja nije svojstvena jednoj visokopravnoj ustanovi, pa ima razloga za sumnju da predmet i nije razmatran, već je obaveštenjem bačen ad akta.

Nema sumnje da je polovini penzionera (oko 750.000) uskraćeno 10 odsto penzije mesečno tokom četiri godine. Nisam nerazuman, država je bila u nevoljama, ali je sve ovo moglo da se reši humanije, bez „pravne gimnastike” na sva tri nivoa: zakonodavnom (Skupština RS, na predlog vlade), sudskom (Ustavni i drugi sudovi) i izvršnom (Fond PIO). Posle svega ovog, ostaje mi obaveza da državi zahvalim što mi je konačno razbila iluziju o postojanju stečenog prava po osnovu osiguranja kod Fonda PIO. Iako nisam uspeo da uverim moćnu državu da se proračunato, dakle s namerom, ogrešila o penzionere (krupan zalogaj za jednog penzionera), ostajem spokojan jer sam uradio koliko sam kao građanin bio dužan i mogao. Ako ovakva „pravna gimnastika” prođe kao uzaludni penzionerski maraton bez ispravke, ostaje bez odgovora pitanje: ko je penzionerima zagadio vodu? Kakva je pravna pouka?

Miodrag Srbljak,
Kraljevo