Ružan san

On nije bio pecaroš. Bio je gnjurac. Radio je običan činovnički posao pri zavodu za statistiku. Svet pod vodom bio mu je poput skloništa. Beg od onog gornjeg sveta na suvom.

Otkako je zagazio u šestu deceniju života sve češće je imao problema sa zdravljem. Na primer, sa sluhom. Neretko mu se dešavalo i da ne razume onoga koji govori. Kada bi uveče legao u krevet nije satima mogao da zaspi od zujanja u ušima. Oči su ga dobro služile, mada mu se katkad dešavalo da mu slika podrhtava poput jare na vrelini asfalta. Lekari su sve to pripisivali stresu. On je „stres” smatrao lekarskim izgovorom kada nisu u stanju da postave tačnu dijagnozu.

Ima već dvadesetak godina kako se rekreativno bavio ronjenjem. Njegovi su mu govorili da veći broj sati provodi pod vodom nego na vazduhu. Na takve opaske nije se ljutio. I sam je primećivao da mu se dok hoda ulicom noge čudno ponašaju, da se stopala odižu i spuštaju kao da na sebi imaju peraja. Bar tri puta se desilo da se sapleo i završio sa zadnjicom na trotoaru. Kao da mu se tlo pod nogama samo od sebe izvlačilo i obaralo ga. Ovog puta lekari su mu savetovali pregled kod fizijatra koji mu je prepisao terapiju regulisanja ispravne šeme hoda.

Pokušavao je sam da odgonetne razloge svog stanja uznemirenosti. Prvo što je svima oko njega bilo na umu jeste to da vreme neumitno teče u jednom pravcu. Međutim, on sam nikada nije podržavao jednosmernost ni u čemu. Smatrao je da život ima nebrojeno mnogo smerova i puteva, pa samim tim i mogućnosti.

Drugi razlog sam se nametao. Zemljina kugla brujala je o političkoj nestabilnosti. Cela planeta tresla se od dinamita, bombi, raketa… Kao da su čitavim nebeskim prostorom dejstvovali rojevi dronova. Zvuk sirena za vazdušnu opasnost čuo se sa više strana. Kakofonija zveckanja oružjem, novcem, mecima, šlemovima, izjavama… podizala mu je dijafragmu a ova grubo pritiskala srce i pluća. Bat vojničkih čizama preteći je dopirao iz daleka. Pogibije, ucene, sankcije, nemaština, glad i pritisci svih vrsta nizali su se svakodnevno. Sve to vraćalo ga je u vreme koje je već jednom prošao. Leva potkolenica žigala ga je od prostrelne rane koju je kao mlad zadobio na ratištu.

U ustima je osećao ukus benzina a na jagodicama prstiju miris papirnih novčanica koje ni potonje decenije boravka pod vodom nisu sprale. U ušnim školjkama odzvanjao mu je zvuk razglasa sa raznih protesta, pištanje pištaljki i lupa metalnih šerpi, lonaca, bubnjeva, izvikivanje parola, huk mase, hor basova nalik stadionskom navijanju… I opet ona kakofonija koja se vremenom stapala u ravan, dugačak ton.

Kao i obično i tog popodneva krenuo je na ronjenje. Na razrovanom trgu naleteo je na oblak prašine kojim ga je zapahnuo veliki bager. Zanjihao se i naslonio na neku banderu. Potom je sav prašnjav stigao do jednog inovativnog i sasvim reprezentativnog objekta. U pitanju je bio bazenski kompleks sa simulacijom podvodnog sveta okeana. Za člansku kartu izdvajao je gotovo polovinu svoje mesečne plate. U ovo velelepno naučnoistraživačko zdanje dolazio je u slobodno vreme kao na psihoterapiju.

Presvukao se u gnjuračko odelo i spustio u vodu slanu poput morske. Nepojamno veliki bazen imitirao je okeansko dno prepuno stena, kamenja, peska, školjki…i svakojake morske flore i faune. Na dnu su ležale olupine brodova, vojnih podmornica, trup aviona, amfore, čak i skeleti ljudskih bića.

Čuo je svoje disanje kako seče muklu podvodnu tišinu. Iznenada, pogled mu se sreo sa glavatom ribom koju do sada uživo nikada nije imao priliku da vidi. Njene oči bile su bezizražajne a usta se sporo otklapala i zaklapala kao da mu nešto govore. Gledali su se netremice. Telom su mu prolazili žmarci. Glavata riba nervozno je pokretala glavu, čas levo, čas desno. Za njom su ubrzo došle i druge, sličnog izgleda ribe. Kada bi glavata riba skrenula desno i sve ostale bi to učinile. Kada bi pošla levo i one bi, kao jedna, zaplivale u istom pravcu. Koliko god puta da je glavata riba menjala smer, ostale bi je bespogovorno pratile. Pitao se kako je moguće da se ni jedna jedina, ni jednog jedinog trena nije osmelila da promeni smer? Pitao se šta je to što je glavatu ribu načinilo tako autoritativnim vođom, jer, naizgled, ona nije imala ni veća peraja, ni sjajniju i gušću krljušt, ni oštrije zube… a ni tako značajno veću glavu?

Zatim se pojavilo jato ribica, mnogo manjih od jata glavate ribe, i uletelo u njenu uigranu armadu poremetivši joj kretanje. Glavata riba je mirno razjapila čeljust, a za njom je isto učinila i cela njena glavata armada i u njihova razjapljena usta, kao u kakvu zamku, uletelo je gotovo celo jato ribica. Potom je iz obližnje vojne podmornice svoje krake superiorno ispružila poveća hobotnica, jednim zamahom počistila teren i povukla se u svoje odaje. Iz susedne olupine broda iskrcavanje je otpočelo na desetine kraba i rakova.

Videvši ovu scenu naš gnjurac je izronio na površinu i teškom mukom skinuo sa sebe gnjuračko odelo. Činilo mu se kao da svlači sopstvenu kožu. Izdahnuo je vazduh, pa duboko udahnuo. Nedaleko od njega dopirali su glasovi ljudi čije su se rečenice preplitale sustižući jedna drugu:

– … Ko genocidan? Čoveče, dokle, bre, taj princip „kadija te tuži, kadija ti sudi”?

– … Ja mislim da se treba suočiti sa svojom prošlošću. Prvo počistiti svoje dvorište…

– … Da neće možda o tome da odlučuje Nemačka ili možda oni genocidni kauboji što zbrisaše Indijance, ili oni što su na pljački kolonija izgradili svoju moć?…

– … Ja sam uvek za to da se obe strane čuju, uostalom to je fer i demokratski…

– … Ma, ne budi naivan, kako misliš da će u SB UN da raspravljaju o svojoj krivici i na kraju da se pokaju, kleknu i zamole nas za oproštaj?…

– … Znaš li ti da u Staroj Grčkoj, gde je ta demokratija i nastala, pravo na glas nisu imali, ko? Pa, radnička klasa to jest robovi, brate… Demokratija važi samo za izabrane!

Pogledao je na veliki sat projektovan na plafonu i shvatio da je njegovo vreme isteklo.

– Budi se! – začuo se ženski glas. – Kafa ti se hladi.

Trgnuo se iz sna. Skočio je iz kreveta i osetio onaj oštri bol od prostrelne rane u levoj potkolenici. Šakom je dotakao obraz, bio je mokar.