Nema više izazova, usporavam tempo

Koncertom pod nazivom „Sve moje heroine”, sopran Jasmina Trumbetaš Petrović, prvakinja opere Narodnog pozorišta u Beogradu, obeležiće tri decenije umetničkog rada 13. aprila od 20 časova na Velikoj sceni svog matičnog pozorišta. Njeni gosti biće sopran Snežana Savičić Sekulić i bariton Dragutin Matić, a orkestrom će dirigovati Aleksandar Kojić. Jasmina Trumbetaš ima iza sebe brojne nagrade i oko 50 ostvarenih rola operskog i koncertnog repertoara, u Beogradskoj operi je angažovana od 1993. godine, prvo kao član Operskog studija, a tri godine kasnije i kao solista. Prvakinja Opere nacionalnog teatra je od 2002. godine, a gostovala je i na drugim scenama u zemlji i svetu,  sa istaknutim domaćim i stranim umetnicima. Posebno mesto u njenoj karijeri imale su role: Turandot, Aide, Toske, Leonore  u „Trubaduru” i „Moći sudbine”, Madam Baterflaj, Adrijane, Elizabete, Amelije... Razgovor za „Politiku” sa Jasminom Trumbetaš počinjemo pozivajući se na naslov predstojećeg koncerta, koji ona objašnjava:

– „Sve moje heroine” je simboličan naziv, a odnosi se na uloge koje sam do sada ostvarila i sa kojima sam na sceni živela i rasla. Bilo je teško od svih ostvarenih rola napraviti izbor, jer sam za svaku emotivno vezana. Htela sam mnogo više, ali ovog puta sam morala da se fokusiram na izbor deset arija za koncert povodom tri decenije umetničkog rada.

Kada sagledate sve što ste postigli,  da li nešto sebi zamerate, da li je moglo drugačije? Čime se ponosite?

Važim za umetnika koji je prema sebi zahtevan i samokritičan. U dosadašnjoj karijeri uvek sam  bila studiozna i uloge spremala do najsitnijih detalja, jer sve što je površno nije umetnost, nego prosek, samo najistrajniji i posvećeni uspeju da isplivaju na površinu. Svakako da je moglo drugačije, drugačijim putevima, sa drugačijim ljudima, ali uvek je na vama izbor koji ćete put izabrati. Nekad je to bio nedostatak hrabrosti da pojedine stvari promenite, naročito kada ste početnik, a nekad je to splet okolnosti. Kad pogledam unazad ostvarila sam puno toga i u operskom repertoaru i u koncertnom. Uvek sam tragala za nečim novim i želela da više radim, jer umetnik koji ne stvara, on ne živi. I danas odzvanja rečenica maestra Jagušta: „Ako želiš da budeš pravi i kompletan umetnik pored operskog, treba da se ostvariš i u drugim stilovima koncertnog repertoara”. Tako sam pevala i oratorijume od Verdija, Mocarta, Bramsa i drugih, do starih majstora, pesama i ciklusa različitih kompozitora. Borila sam se i radila  pošteno. Neki su me priznavali, neki nisu, pa su me iz svojih razloga zaboravljali. Neki su voleli da rade sa mnom govoreći da sam umetnik velikih glasovnih mogućnosti, a neki me i do danas nisu pozvali da učestvujem u  njihovim projektima. Nikome ništa ne zameram, pa ni sebi. Bog je imao plan za mene i ja sam ga stoički nosila. Od samog početka karijere do sada ostala sam ista. Mnogo toga naučila sam o životu, prošla mnoge zemlje i upoznala različite ljude i nacije i to je neizmerno iskustvo. Sačuvala sam svoje dostojanstvo i znam svoje mesto. Ponosna sam na sve što sam uradila, profesionalno i privatno. Nije bilo lako biti majka i istovremeno graditi karijeru. Postoji niz dogodovština koje su me pratile, ali sam ih uz božju pomoć prevazišla. Sve ostalo je istorija.

Ko je najviše uticao na vas, menjao vas i bio primer kako sazrevati? Koje uloge su vas prekalile i ojačale?

Učila sam od mnogih i od svakog uzimala i prihvatala po nešto. Prvo od mojih profesora, Predraga Androvića u muzičkoj školi koji me je uveo u svet belkanto pevanja, a posle od profesorke Radmile Bakočević na Fakultetu muzičkih umetnosti  kod koje sam se razvijala i nadograđivala i saznala šta znači pevanje na sceni. Učila sam i od različitih reditelja, dirigenata sa kojima sam radila na ulogama, ali i od velikih pevačkih legendi, svetski priznatih soprana. Kako sam kao pevač stasavala, ulazila sam u sve zahtevnije i teške uloge. Svaka od njih je u sebi imala nešto što je vokalnotehnički najteže. Tako je, na primer, u „Toski” najteži drugi čin, u „Trubaduru” četvrti,  u „Aidi” treći itd. Uloge su same dolazile, ali definitivno je Leonora u „Trubaduru” bila prekretnica za moj dalji razvoj, jer sam sa njom i mojim prvim Verdijem otkrila pravi put, a to su uloge iz Verdijevog operskog repertoara, kao i Pučinijevog i uopšte italijanskog, belkanto repertoara. Toska, Amelija u „Balu pod maskama”, Elizabeta u „ Don Karlosu”, Aida, Madam Baterflaj, „Moć sudbine”....

U jednom periodu ste bili direktor Opere. Da li vam je žao ili drago zbog toga?

Ne treba žaliti ni za čim. S jedne strane, za te tri godine na mestu direktora Opere  ostavila sam iza sebe četiri premijere – dve domaće opere „Koštanu” i „Na uranku”, te „Manon Lesko” i „Orfeja i Euridiku”. Bila je pandemija tada, ali sam sa ansamblom realizovala i više od 50 koncerata, jer predstave nisu mogle da se igraju. S druge strane, u tom periodu nisam nastupala na sceni, samo sporadično. To je ono što ne mogu da vratim. Ali, dođete na to mesto sa idejom da ćete vi umeti bolje i brže, a onda se suočite sa realnošću da je to veliki ansambl sa različitim percepcijama i da ništa nije lako. O tome sam već govorila, da ne ponavljam. To je sada iza mene, a ja gledam napred dostojanstveno i radujem se svakom novom uspehu kojem prethodi veliki rad.

Kako vidite godine koje dolaze, šta će ubuduće biti izazov za vas?

Nema više izazova (smeh)! Sada sve ide na znanje i iskustvo, samo je pitanje volje i želje da i dalje stvarate i kreirate. Možda u nekom usporenijem tempu, bez žurbe, bez dokazivanja sa ciljem da ostanete na visini. Imam još toga da uradim, što do sada nisam stigla, a što bi mi prijalo. Polako, neke nove, druge uloge, koncerti i druženja sa umetnicima i poklonicima operske muzike.