Putuju, pišu i fotografišu

Svi znamo gde su Studenica, Žiča ili Mileševa, ali malo ko bi umeo „iz prve“ da pronađe na mapi Miljkov manastir, Đunis, Dubnicu, Ivericu. Za to se pobrinuo bračni par Tomislav i Zagorka Popović, koji su ono što drugi nazivaju „dosadnim penzionerskim danima“ pretvorili u umeće življenja. Putuju često Srbijom, obilaze planinske proplanke i banje, a usput svrate i u okolne manastire. I tako već godinama. Posle svih tih putešestvija nastala je knjiga.

I do sada smo imali ukoričenih izdanja o našoj bogatoj kulturnoj baštini, crkvama, isposnicama i manastirima, ali nismo imali ovakav, pregledan i lepo ilustrovan vodič do manastira u Srbiji.

Toma i Zagorka su odlazili na sveta mesta kao obični putnici, hodočasnici. Tako su sakupili mnoštvo zanimljivosti iz prošlih vekova, mnogo podataka o lekovitim manastirskim izvorima, zanimljivih detalja i anegdota o našim istorijskim ličnostima koje su kroz vekove bile dobrotvori i ktitori. Uostalom, i putopisac Feliks Kanic je govorio da je lakše zamisliti mađarsku pustu bez čarde, nego srpsku planinu bez manastira.

Saznali su, recimo, da u manastiru u selu Grabovac kod Obrenovca postoji izvorska voda koja leči vid, ili da u selu Krušedolu na Fruškoj gori, nedaleko od istoimenog manastira, postoji Sretenjska crkva koja je izgrađena i od priloga ruskog cara Ivana Groznog. U Mačvanskom Prnjavoru, u manastiru Petkovica, izvor nazvan po svetoj Petki pomaže nerotkinjama, a čudotvorno dejstvo pripisuje se i lozi iznikloj iz temelja crkve kod severnih vrata.

Još nekoliko zanimljivosti: u Miljkovom manastiru kod Svilajnca opismenio se i obrazovao vojvoda Stevan Sinđelić, a u Đunisu 1876. godine, u borbama kod Gornjeg Adrovca, poginuo je ruski plemić pukovnik Nikolaj Rajevski, koji je i sahranjen u porti manastira Sveti Roman, pre nego što mu je telo preneto u Rusiju.

Malo je poznato i da je Iverica, manastir u Sićevačkoj klisuri, jedini vojni manastir. Ukazom kralja Aleksandra Prvog Obrenovića „za starešinu manastira vojnog postavljen je vojni sveštenik g. Žunić”.

(/slika2)U „Vodiču do manastira u Srbiji” prikazano je ukupno 211 pravoslavnih manastira, među kojima i oni koji sada služe kao parohijske crkve ili čekaju da budu obnovljeni. To su manastiri Vojvodine, Braničeva, kosovskometohijski, manastiri od Čačka do Ivanjice, od Rudnika do Goča, šabački i valjevski kraj… Uz svaki naslov oblasti nalazi se karta sa označenim lokacijama za svaki od manastira.

Od mnoštva materijala koje je Tomislav sakupio uz podršku supruge, do Nove godine izaći će još dve monografije i četiri kompakt diska. Na svakom će biti predstavljeno po pedeset manastira i crkava.

(/slika3)Ali ni to nije sve. Sada supružnici rade na novom projektu. Žele da nam predstave i manastire Serske oblasti u severoistočnoj Grčkoj, gde je Dušan Silni proglašen za cara.

Toma je posebno ponosan na podatak da se još od 1956. godine bavi fotografijom. Osim kulturne i duhovne baštine zanimao se i za psihologiju i dečju književnost. Radio je i kao učitelj i nastavnik, specijalizovao je psihologiju marketinga, pa je u izdavačkim kućama „Borba” i „Vjesnik” svojevremeno bio rukovodilac službe za marketing. Više godina proveo je i u Zavodu za udžbenike, gde je kao urednik bio zadužen za izdanja iz psihologije, pedagogije i dečje književnosti.

Toma i Zagorka su se uz pomoć nekolicine entuzijasta pre više od deset godina prihvatili još jednog posla, čiji će rezultati uskoro biti vidljivi, kada se javnosti predstavi „Dečji rečnik” sa 7.500 reči koje su deca objasnila odraslima.

Dečja psihologija, putovanja, duhovna baština – tako teku penzionerski dani Tome i Zagorke. Putuju, pišu i fotografišu.

-----------------------------------------------------------

Sreća je biti čovek

Prijatelj je onaj s kim si i kad nisi.

Novinar je onaj što piše u novinama. Nekad tačno, nekad izmišlja.

Carina je kazna što se plaća zato što nešto donosiš iz inostranstva.

Nula je broj. A kako je broj kad nema ništa. Kad je neko nikakav, kažu da je – nula.

Sreća je biti čovek.

(Iz „Dečjeg rečnika“)