Život je tinjao samo u očima.

„Umorni, promrzli, gladni koračamo. Idemo napred, stalno napred... nekud. Poneko od vojnika je u šinjelu, drugi su opet ogrnuli ćebad, neko šatorsko krilo. Nema glave bez bašlika ili šalčeta, pa se retko kome može videti lice. Svi su prozebli, neispavani, iznureni, poprskani blatom koje nosimo još iz Srbije. Tužna slika vojske koja je krenula preko Čakora, jer su nam rekli da je taj put kraći...”, zapis je Dušana Prodanovića u knjizi „Golgota i vaskrs Srbije”.

Ali ništa od toga, nastavlja pripovest Prodanović. Moralo se natrag, jer je uzana staza na Čakoru bila pokrivena dubokim snegom i ledom kojim se nije moglo ići. Oni koji su ranije, još za lepa vremena, ispeli da prođu ovim putem, bolje su prošli nego ovi što kretoše preko Žljeba. Po snegu, po užasnoj oluji i poledici niko nije smeo ni da pokuša ići preko Čakora, jer bi se, u slučaju da se oklizne, zaustavio tek duboko dole u ambisu, u naručju smrti. Vetar duva sve jače, pripoveda Prodanović, a mraz steže. Sunce je, veli, bilo izgrejalo, ali se gubilo pred vihorima s visoke planine. Uskoro su stigli u podnožje Žljeba, „tog zamrznutog džina” o kome su dotle slušali samo priče.

„I doista je bio strašan, strašniji od svih opisa. Planina je visoka preko 2.200 metara, ima oblik žleba, pa je tako i ime dobila. Sva je pokrivena stenama i neprelaznim smetovima. To je postojbina kurjaka i orlova krstaša, izvor vihora i oluja. Što se više odmičemo, put je gori, pa se mora češće zastajati. Mnogo se iznenadismo da ce kroz ovu živu reku izmučenih provlače dve-tri grupice žena, otmenih dama. Imale su čizmice, kratke suknje i kape na dugim kosama. Saznali smo da su to Engleskinje, koje su početkom rata došle u Srbiju i radile u raznim bolnicama. Došle su da pomognu narodu koji trpi i pati. Bile su to naše milosrdne sestre. S mnogo ljubavi i truda negovale su i lečile ranjenike i tifusare, sve ozbiljna lica, ćutke savlađivale teškoće. Ničega se nisu libile, pa čak ni najgrubljih poslova i nikada nisu tražile pomoćnike. One su izazivale naše poštovanje i divljenje što i sad, u odsudnom času, prate u stopu srpskog vojnika na ovoj Golgoti”, pripoveda Prodanović i svom sećanju dodaje da su ove žene bespogovorno odbile ponudu da se železnicom, dobrim putevima i automobilima prebace preko Bitolja za Solun. Nisu htele da se odvoje od onih kojima su došle da pomognu i sve vreme, u tim najvećim nedaćama bile strpljive i neverovatno izdržljive. Ćutke su išle, pomažući vojnicima kad god je to bilo potrebno.

„Što se više penjemo, sneg je sve dublji. Na nekim mestima smetovi dostižu i nekoliko metara. Severac stalno briše i sve je hladnije. Kad smo se popeli na jedno sedlo, zaustavismo se kao ukopani. Ugledasmo užasnu sliku – smrznut vojnik leži, okrenut ka zemlji, zgrčenih nogu i sa rukama pod pojasom, bez ijednog dugmeta na šinjelu. Bila je to prva žrtva mraza na koju smo naišli, i samo što pobosmo nešto dalje, naiđosmo na nove leševe. Za nepuna dva časa hoda nabrojasmo dvadeset jednog smrznutog i umrlog vojnika. To nam još više sledi srca. Svi smo na izmaku snage i ličimo na sve drugo samo ne na ljude, a život je tinjao samo u očima. Ukočeni, kao mumije, odmicali smo stopu po stopu. Vukli smo se otvorenih usta, vapijući za hlebom ili bilo kakvim zalogajem. A kada smo, najzad, sišli u ravnicu, izgledalo nam je da su prošli dani Golgote i nesreća preživljenih na Žljebu, ali glad je i dalje trajala, jer nikog nije bilo da nas prihvati...”