TIRAŽNA, A BEZ IZDAVAČA

„Naše poznate spisateljice”, nadnaslov je u „Blic ženi”, „objašnjavaju zašto njihove knjige imaju rekordne tiraže”. To su ovoga puta Ljubica Arsić, Mirjana Bobić-Mojsilović i Jasmina Mihajlović. Postavljena su im ista tri pitanja: „Kako zamišljate svoje čitaoce?”, „Dešava li vam se da u poslednjem trenutku promenite kraj knjige?” i „Da li ste nežniji prema muškim ili ženskim junacima?”

Pre odgovora na postavljena pitanja dat je mali uvod. Sudeći po različitom stilu, reklo bi se da su tekstove (na pune dve strane, sa slikama) pisali različiti novinari. Ili su ih pisale same spisateljice?

Što se Jasmine Mihajlović tiče, uvod joj glasi ovako:

„Zahvaljujući romanima ,Pariski poljubac’, ,Putni album’ i ,Ljubav bez tajni s rečnikom nepoznatog’ i činjenici da je udata za Milorada Pavića, jednog od naših najčitanijih i najprevođenijih pisaca, Jasmina Mihajlović godinama privlači pažnju javnosti”.

„Privlači pažnju”? To baš, za pisca, nije neka pohvalna ocena. Naročito ako se pominje uz muža. Ali idemo dalje. Sledi rečenica koju ne razumem. Osim ako bi se podelila u dve, a da ne budu jedna uz drugu: „Jasmina se teško miri s tempom života u gradu i odbija da se odrekne sadašnjeg trenutka zarad budućnosti”. A potom: „Njeni čitaoci će morati da pokažu još malo strpljenja, jer trenutno traži izdavača za zbirku priča pod naslovom ,Putna kolekcija’.

„Ostala sam bez izdavača drugi put u roku od tri godine...”

Ovaj odgovor je u sukobu sa već navedenim nadnaslovom, jer ako njene knjige imaju „rekordne tiraže”, zašto bi je izdavač izbegavao? I – ako neće da joj knjigu objavi jedan, postoji valjda još neki izdavač? Ovde nešto ne štima. Neko ko ima „rekordne tiraže” žali se na današnji „mobing” nasuprot „nekadašnjih ideoloških progona” koji su, u odnosu na ove današnje ,,mila majka”.

A na pitanje „Kako zamišljate svoje čitaoce? ” kaže: „Svoje čitaoce ne zamišljam jer znam kako izgledaju”.

Ovo me je podsetilo na onog pisca za kojeg se u Beogradu pričalo da sve svoje čitaoce poznaje. Ali, Jasmina je dodala: „Najčešće razmišljam o čitateljkama...”.

„Da li ste nežniji prema muškim ili ženskim junacima?”, pitanje na koje je ovako odgovorila:

„Uvek ću biti nežnija prema junakinjama. Ženama treba nadoknaditi par hiljada godina u kojima su živele kao polovna roba, ubijajući se od domaćih poslova, rađanja, briga, održavanja života... Sad im je na neki način još gore, jer su zaposlene, finansijski i mentalno sve slobodnije, a pomoći nema niotkud. Zato su moji muški junaci ugroženiji od ženskih, ali šta im mogu...”.

Zbunjen sam. Znači, ako je žena domaćica, ako rađa, brine i održava život – ona je „polovna roba”? A sad, kada su slobodnije, još im je gore! I niko im ne pomaže?

U čemu im ne pomaže? Uostalom, pomaže se nemoćnima, slabima, invalidima, siromašnima, bolesnima... Mora se izvući zaključak da im je tih „par hiljada godina” bilo bolje. Ali zašto i čime im te godine treba nadoknaditi?

Na isto pitanje, Ljubica Arsić je odgovorila:

„Ne pravim razliku kad je nežnost u pitanju, jer se zalažem za istinu od koje živi dobra književnost. (...) Uostalom, dobra književnost i nema nameru da bude nežna, jer onda postaje papirna maramica, koju upotrebljavaju mnogi, u različitim prilikama”.

Mirjana Bobić-Mojsilović: „Nežna sam, ali prema svima (...) Isto tretiram i muške i ženske junake, jer su i jedni i drugi moji”.

Zajednički naslov za sve tri „ispovesti” glasi: „One znaju šta čitaoci žele”. Naslov Ljubice Arsić, međutim, to ne potvrđuje. Jer glasi: „Ne udvaram se publici”. Pa ni naslov M. B. Mojsilović: „Pišem samo ono što bih čitala”.

Jedino ga održava J. Mihajlović.

„Pres” nije bio nimalo nežan prema ministru energetike Petru Škundriću. „Posle pet dana premišljanja” odgovorio je na pitanja ovog dnevnika da li je zaposlio rođenog brata i njegovog sina u UO „Beogradske elektrane” i „Jugorosgasu”. Ustvrdio je da nije ni u kakvoj vezi sa zaposlenjem Save i Dušana Škundrića, dodavši da su njih dvojica zahvaljujući sopstvenoj stručnosti došli do pozicija u energetskom sektoru otkad je on postao ministar. Takođe, porekao je da je sekretar ministarstva Petković primljen preko veze, jer je, navodno, rođak njegove žene. Sve to nije tačno ali je istina, kaže, da je u vreme izbora tvrdio da SPS nikako ne sme da „ide u vlast sa žutima”.

„To je bila takva procena u tom trenutku”. Kasnije su ga iz SPS-a pitali da li bi da bude ministar a on, šta će, pristao. „Da pomogne”. Sa Dušanom Petrovićem čak je napisao Deklaraciju o pomirenju sa DS-om.

„Bolje da se mirimo nego da se svađamo”, veli.

Pa jeste. Takva je procena. U ovom trenutku.