Titula gavrana

Nedavno je nastavnica u jednoj osnovnoj školi, u Novom Beogradu, nekoj devojčici šestog razreda rekla „kretenu jedan”. (Neki gavran, na drvetu pored prozora, graknu i dva-tri lista otpadoše sa grane, jer bila je jesen, a u jesen lišće opada, mada to uopšte nije važno za ovaj tekst.)

Nastavnica je to, doduše, izgovorila polutiho, kada se devojčica već vratila do svoje klupe, ali ipak i dovoljno glasno da je čuo gotovo čitav razred. Zatim prokašljala se, verovatno, nesvesno pokušavajući da onu reč zatrpa (uzalud, ostadoše da joj vire koščice k, t, n).

Nakon toga nastade tišina. Devojčica nije rekla ništa, mada su kasnije njene drugarice, na odmoru, saznale da je čula reči nastavnice. Nije se okrenula i pogledala je u lice, nije upitala „zašto me vređate?”, nije se rasplakala, nije napustila čas i otišla kod pedagoga ili direktora da se požali. Nije rekla ni roditeljima. Možda se ona reč, koščata i štrčeća, negde u glavi devojčice smestila sasvim udobno. Možda je devojčica navikla na uvrede u kući ili na ulici. Jednoga dana dozvoliće i mužu da joj se obraća na takav način, zatim će i ona vređati vlastitu decu, koja će potom s lakoćom trpeti uvrede u školi. I tako se lanac, beočug po beočug, niže i razvlači kroz vreme, a ja se pitam kako ga prekinuti.

Teško je, naravno, zaviriti u svaku porodicu i tamo urediti stvari, ali škola je ipak mnogo manje. Nije dovoljno zakonom propisati da đaci ne smeju fizički i verbalno biti zlostavljani. Ponekad je potrebno učiniti nešto malo više od samog zakona. Zakon je strog, ali i krt, a naš narod snalažljiv. Začas pronađe rupicu i kroz nju se izmigolji. Možda bi trebalo tačno propisati koje reči nastavnik ne sme da uputi đaku. Spisak najpopularnijih uvredljivih reči nije dugačak. Oskudan je i nemaštovit, ali ujeda, kao i svako zlo. Naći će se tu popis nedužnih domaćih životinja, konj, krava, vo, ovca, koza, ćurka, guska, magarac – zanimljivo je da niko ne kaže „tigru jedan”–doduše u taj red domaćih životinja staće i majmun, možda i tvor, i to bi bilo sve, još, naravno, i dijagnoze mentalnih bolesti. U svakom slučaju spisak bi stao na stranicu formata A4. Zatim bi valjalo zakačiti ga na zid svake učionice, kao na stub srama, osramotiti, dakle, najpre same reči i objasniti deci da njih kao i sve druge reči jesu smislili ljudi, ali ih ne bi trebalo koristiti u međusobnom obraćanju. Ukoliko bi nastavnik izgovorio neku od tih reči, učenik bi je lako pronašao na zidu, a potom bi scenario mogao biti sledeći: učenik napušta učionicu, odlazi pedagogu i prijavljuje nastavnika i njegovu Reč. Pedagog, uz uzdah, uzima svesku tvrdih, crnih korica, jer to će biti sveska crnih bisera, i upisuje ime nesrećnog nastavnika. Zatim se incident proverava, ostali učenici morali bi da posvedoče da reč koja visi na zidu jeste izgovorena. Zatim se ime nastavnika ističe na oglasnoj tabli u hodniku škole, odmah pored vrata zbornice. Uz ime poželjno je da piše i naziv predmeta koji predaje, fotografija nastavnika i docrtan oblačak, kao u stripovima, u kome je upisana Reč. „Ko bi rekao, ona?”, čude se kolege, vrte glavama na hodniku, i to ostaje u vitrini, na primer, mesec dana. Da se svi dobro načude i preispitaju. Ukoliko isti nastavnik ponovi neku od „visećih” reči, onda dobija titulu gavrana, odnosno gavranice. (Možda tako i ne mora da bude, ali, tek da osmislimo prisustvo gavrana sa početka ove minijature.) Tada se na sliku nastavnika, odnosno na teme njegove glave, uz pomoć kompjuterske tehnike, postavlja gavran.

I čemu sve to?, pitaće neko. Da bismo posramili nastavnike, da bismo im zakinuli od plate, ionako male?

Ne, već da bismo naučili decu da reaguju. To bi bilo dovoljno za početak.

Književnica iz Beograda