Buđenje Krima

Za 25–30 godina Krim će postati muslimanska teritorija, tvrdi Nikolaj Zlobin, direktor ruskih i azijskih programa Instituta za svetsku bezbednost iz Vašingtona. „Tačnije rečeno, Krim će izgubiti ko god ga bude kontrolisao u skorijoj budućnosti i pri tome sprovodio politiku u interesu muslimana“, smatra Zlobin i dodaje: „Ukoliko Krim bude potčinjen Rusiji, izgubiće ga Rusija, ukoliko ga bude kontrolisala Ukrajina, i ona će ga izgubiti.“

Interesantno, ali nedavni kratkotrajni rat Rusije i Gruzije nije dokone svetske političke analitičare inspirisao da se malo pobliže pozabave nekim drugim prostorima dve pomenute zemlje, u kojima bi takođe moglo da dođe do neprijatnih dešavanja. Setimo se, Gruzija, sem Abhazije i Južne Osetije, doskoro nije kontrolisala ni Adžariju, pokrajinu smeštenu uz samo Crno more. Istovremeno, ni u Ruskoj Federaciji nije sve mirno. U Ingušetiji, na primer, tokom prvih devet meseci ove godine, u sukobima sa islamskim teroristima poginula su 52 pripadnika organa reda, dok ih je oko 150 ranjeno. Drugim rečima, „materijala za spekulacije“ ima i previše. Pa ipak je pažnja usmerena na sasvim drugu stranu, na Ukrajinu, a posebno na – Krim.

Sunčano poluostrvo u Crnom moru imalo je prilično burnu istoriju. Preko njega su tokom vekova prelazili brojni narodi – od Grka, pa preko Persijanaca, Gota, Huna, Mongola... do Turaka. Poslednja velika promena desila se 1944. godine, u vreme Drugog svetskog rata, kada je sovjetski lider Josif Staljin, u znak odmazde zbog saradnje sa Hitlerovim nacistima, naredio deportaciju kompletnog krimsko-tatarskog življa u Uzbekistan i druge udaljene krajeve SSSR-a. Žig izdajnika skinut je sa krimskih Tatara 1967, ali povratak na vekovna ognjišta dozvoljen im je tek u vreme Gorbačovljeve „perestrojke“. Sa osamostaljenjem Ukrajine, ovaj proces je ubrzan i do sada se kućama vratilo oko 250.000 izgnanika i njihovih potomaka.

To je jedan deo priče. Drugi se tiče samog položaja Krima kao autonomne republike unutar ukrajinske države. Naime, crnomorsko poluostrvo nikada do 1954. nije pripadalo Ukrajini. Pomenute godine, na insistiranje tadašnjeg sovjetskog lidera Nikite Hruščova, Krimu je izmenjen status. Umesto autonomne oblasti u okviru Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike postao je autonomna oblast (a potom i autonomna republika) u nadležnosti centralne vlasti u Kijevu. Promena je objašnjena „tesnim geografskim, ekonomskim i kulturnim vezama” sa tadašnjom Ukrajinskom Sovjetskom Socijalističkom Republikom. Raspad SSSR-a samo je zacementirao ovo rešenje.

Kako se, međutim, ispostavilo, pomenuti razlozi za političku seobu nadležnosti nad Krimom nisu zaživeli ni do danas. Od oko dva miliona stanovnika više od polovine su Rusi, tu je još uvek ukotvljena Ruska crnomorska flota, veze sa bivšom maticom ostaju jake i nacionalisti su sve bučniji. Istovremeno, Tatari deportovani u Staljinovo vreme vraćaju se u sve većem broju na nekadašnja ognjišta i traže povratak nekadašnje imovine i prava. Nesuglasice sa Kijevom su sve češće pošto problem povratnika zakonski nije adekvatno regulisan...

Ipak, pravi razlog zbog kojeg je poluostrvo visoko na lestvici „pregrejanih“ delova naše planete jeste strateški politički zaokret koji je učinila ukrajinska vlast posle „narandžaste revolucije“ 2004. Aktuelni lider Viktor Juščenko odlučio je da zemlju povede pod okrilje SAD, NATO-a i Evropske unije. U prostoru Crnog mora ovakva promena mogla bi da ima nesagledive posledice, kako po Ukrajinu i Rusiju, tako i po ostale zemlje koje ga okružuju. Velika većina Ukrajinaca zato, barem za sada, nije sklona ovako drastičnoj promeni, pogotovo zato što ono kroz šta su kao tranziciona zemlja prošli do sada ne nagoveštava da nastavak istog puta vodi u sigurniju budućnost.

Na Krimu se sve više govori o jačanju autonomije, pa čak i o mogućem vraćanju pod okrilje Ruske Federacije. Jednostrano proglašavanje južne srpke pokrajine Kosova i Metohije za nezavisnu državu ovde su primili kao znak da stvari mogu da se menjaju. Sa druge strane, u Sevastopolju, na primer, strahuju da bi eventualni odlazak ruske Crnomorske flote iz njihove luke mogao da ima teške posledice po lokalno stanovništvo. Grad umnogome živi upravo od stalnog prisustva ruskih mornara i radnih mesta koje obezbeđuje opsluživanje flote i svega što je sa njom u vezi.

Kako će se zvanični Kijev izboriti sa dva velika krimska problema – Tatarima povratnicima i željom Rusa da se približe matici – ostaje da se vidi. Procena Nikolaja Zlobina navodi na jedan, ale ne obavezno i jedini, zaključak. Ipak treba navesti i reči Refata Čubarova, prvog zamenika krimsko-tatarske skupštine: „Većina današnjih ukrajinskih političara i ne shvata da je u toku povratak celog jednog naroda. U skladu sa time njihova obaveza je da donesu odgovarajuće zakone koji bi bili odgovor na mnoštvo pitanja u vezi sa obezbeđivanjem osnovnih ljudskih prava, ali i obaveza povratnika.”

A kada je reč o Rusima, i njih su već počeli da obilaze razni „emisari“ i „dobronamernici“ iz bivše matice, uključujući i moskovskog gradonačelnika Jurija Luškova. Biće da je sve to samo uvod u onih 25–30 godina koje je pominjao Zlobin.