Zapušteno gradivo

Na Banovom brdu je Partizan sahranio nadu da će ove godine da se vrati na presto. Izgubio je od Čukaričkog s 3:2 i, mada ima još sedam kola, bilo bi čudo nad čudima da Crvena zvezda ispusti prednost od sedam bodova.

Imali su „crno-beli” jesenas sličan kapital, ali su ga proćerdali. Ovog proleća su jedan bod preimućstva posle „večitog derbija” devalvirali u minus četiri, a na Banovom brdu su još više pogoršali kurs.

Stadion Čukaričkog im je opet bio koban. Prošle godine, pod Duljajevim vođstvom, kad se tek latio posla, izgubili su dve utakmice uzastopno na Banovom brdu. Jednu u poslednjem kolu redovnog dela, a tri dana potom i na početku doigravanja za plasman od prvog do osmog mesta (obe sa po 1:0). Na kraju su završili kao četvrti, što je najgori njihov učinak od kako se raspala ona nekadašnja Jugoslavija.

U subotu im predstoji još jedan obračun s najvećim rivalom. Okršaj na Zvezdinom stadionu verovatno neće imati uticaj na borbu za prvaka. Čak da Partizan nadvisi svog velikog protivnika teško je da se pretpostavi da će to toliko da pogodi „crveno-bele”, pa da ih takve ošamućene poklope još dva talasa i odvuku s lida u dubinu.

Na Banovom brdu je Partizan pokazao sve svoje vrline i mane. Kada je mogao da zaseje (Zahidova šansa na početku utakmice posle lepe kombinacije) to nije učinio (golman odbranio). Kada je izgledalo da je beznadežno potonuo izronio je kao delfin, dao dva gola za dva minuta i time sve zaprepastio.

Da je ostalo nerešeno ne bi se njegovi izgledi bitnije promenili (zaostajao bi šest bodova za Zvezdom), ali bi zbog još jednog preokreta (a takvima je obeležio ovu sezonu) rane bile junačke. Međutim, pao je, jer se dugo provlačio na megdanim, a nije popravio sebe tamo gde je tanak.

Partizanu u napadu fale prodornost (ima brza krila, ali ona sve ređe kreću pravo na protivnički gol), dobar skakač (ili bolji centaršutevi) i opasan šuter (kruže njegovi igrači kao kiša oko Kragujevca, ali nema gromova). Tek kad voda dođe do grla on prestane da se brčka i snažno zapliva. Tada zablista i neki dragulj (Severinin pogodak je bio toliko neverovatan da je izazvao nevericu) ili ni iz čega stvori šansu (Nikolić je glavom unazad prebacio loptu Baždaru, a on iz ne baš lake pozicije nadmudrio odličnog golmana Samurovića).

U veznom redu je u nedelju, pored krhkog Zahida, Duljaj stavio i kudikamo fizički jače Kastilja i Kanutea, ali je baš njih izveo iz igre kada su se kola survavala. Zahid je fudbalski znalac, međutim, nije strelovit. Lopta se sporo odvaja od njega, mada ume da je dobro uputi. Da li on kasni s njenom predajom (u poslednje vreme ga često blokira igrač neposredno ispred njega) ili ga njegovi igrači ne „čitaju” to je pitanje na koje samo oni mogu da odgovore.

Srednji red bi morao mnogo više da bude čvrst istureni bastion odbrane svog gola. Partizanovi „veznjaci”, međutim, nikako to da budu. Na svakoj utakmici na njihovim štitovima su rupe, kao da nema kovača, koji bi „zakrpio” te „ožiljke” iz minulih borbi.

Bekovi pomažu napadu neumorno i, možda baš zbog toga, ne stižu da svih 90 minuta drže korak s onima koje treba da ukrote. Užu odbranu uvek neko uhvati na krivoj nozi (ne poklekne svaki put, ali nema utakmice na kojoj nije sledila krv u žilama onima kojima srce kuca za Partizan).

Dosad je najpouzdaniji među „crno-belima” bio golman Jovanović. Na njihovu žalost na Banovom brdu se povredio već u prvom minutu, nekako je izdržao do 38, pa je onda morao da napusti bojno polje. Da je svih 90 minuta bio pred golom možda se mreža Partizana ne bi tri puta zatresla. On je izbio na takav glas da od njega protivnički šuteri već zaziru.

Partizan, dosad zaklonjen srećom, kao da je poveravao da će ona uvek da ga prati. I na Banovom brdu mu je priskočila u pomoć, a potom kao da se zbunila za račun kojih „crno-belih” da dovrši posao.

Ne kaže se uzalud da sreća treba da se zasluži, pa Partizan, verovatno, nije bez razloga postao njen miljenik. Međutim, ne treba i da je preterano proverava: njegovi fudbaleri baš rade protiv sebe, konkretnije rečeno prave mnogo grešaka iz kojih ne izvlače pouke. Zbog toga gube bodove, a samim tim i titulu. Umesto da izvuku naravoučenije oni kao da se zavaravaju onim da je sutra nov dan, da misle samo o sledećem protivniku, a ono na šta se još nije slegla prašina je već – arhivirano.

Primer za takve naivne propuste je i ovaj prošli meč. Izgubi se lopta na sredini terena i nastane košmar ojačan sitnim netačnostima, koje budu kobne. Kod prvog gola najpre Ivanović, a odmah potom i Docić, probacili su loptu između dvojice Partizanovih igrača, koji su stajali pred njima kao drveće u parku. Mrežu je zatresao Melo, koji je i počeo akciju, onda pretrčao pola igrališta i na sedam metara od gola bio toliko sam da je imao vreme da primi loptu, okrene se oko svoje ose i puca.

Kod drugog gola Zahid, koji se ne snalazi najbolje u odbrani, loptom koja je utekla Adžiću je pogodio baš njega. Ona je pronašla Ivanovića, a on Partizanovu mrežu. Da je arhitekta Partizanovih napada bio malčice pribraniji i poslao loptu na bilo koju drugu stranu njegov tim ne morao golim rukama da vadi baš toliko vrelo kestenje iz vatre. Treći gol je pao posle prodora Ivanovića i njegovog centaršuta Nikčeviću na koga je zaboravio Antić.

Pred Partizanom je sada Crvena zvezda u subotu. Za takve dvoboje motiv uvek postoji, a što se „crno-belih” tiče njihova prava šansa za dokazivanje (od 2019. nisu osvojili nijedan jedini trofej) sada je, ipak, Kup Srbije u kome su, opet uz mnogo sreće, nekako dogurali do polufinala.