Ukinuti moratorijum na gradnju nuklearki

Ovih dana, na moje veliko zadovoljstvo, a posle sastanka u Briselu, predsednik Srbije je najavio uključenje Srbije u nuklearne tehnologije, o čemu sam preko 30 godina govorio i pisao kroz razne medije, uvek uz odobravanje mojih sada već malobrojnih kolega, nuklearaca, ali uz podsećanje da je i dalje na snazi moratorijum na gradnju nuklearnih elektrana, donesen 1989, tri godine posle akcidenta u Černobilju.

Raspadom Jugoslavije, naši susedi Slovenija i Hrvatska ukinuli su taj potpuno nepotreban i štetan zakon i nastavili svoje nuklearne programe i nisu daleko od realizacije izgradnje nove nuklearke.

Zašto je bio štetan ovaj zakon? Zato što se u Srbiji preko 30 godina, na tehničkim fakultetima, ne izučavaju ozbiljno nuklearne tehnologije! Nešto skromno i informativno na Mašinskom i Elektrotehničkom fakultetu i hvala im. A i zašto bi mladi inženjeri učili nešto što ne mogu da primene u svojoj zemlji.

Treba istaći da nuklearne tehnologije ne podrazumevaju samo gradnju elektrana, već se podrazumeva da se tehnologije zaštite od zračenja koriste u medicini, industriji, poljoprivredi... Srbija nema generacije inženjera koji će se uhvatiti ukoštac sa nuklearnim problemima koji mogu doći iz susednih zemalja, jer valja znati da u krugu od 500 km od naše granice postoji 18 nuklearki koje aktivno rade. Kao primer može se navesti da bi recimo zbog kvara na nuklearki u Bugarskoj, vetar doneo za par sati radionuklide do Beograda! I sada se nameće pitanje ko će moći argumentovano i stručno da kaže kako treba postupiti u takvim trenucima akcidenta koji se nije dogodio u Srbiji! Ima još bezbroj primera.

Ponovo napominjem da godinama iznosim činjenice da klasičnih energenata, uglja, nafte, gasa neće biti kroz 250 do 300 godina, treba znati da nisu ni sve zemlje u svetu podjednako bogate ovim energentima. Na hidroenergiju se mogu osloniti samo zemlje sa pogodnim snažnim i regulisanim rekama. Ostaju obnovljivi izvori energije. Ali to ni izbliza neće biti dovoljno za proizvodnju električne struje u odnosu na svetske potrebe. Napominjem da je u narednih 30 godina samo Kini potrebno pet puta više energije nego svim ostalim zemljama zajedno!

Šta to znači? Znači da će zemlje koje se oslone na nuklearnu energiju, preživeti i kroz 300 godina, a svi ostali će se vratiti u ledeno doba! Poznato je da Francuska koja sad ima sa svojih šezdesetak nuklearki ima od njih skoro 80 odsto struje, da Sjedinjene Države, Rusija, Kina, Koreja, Indija uopšte ne razmišljaju o tome da li će da grade nove nuklearke. I one će preživeti totalnu energetsku krizu kroz 300 godina.

Šta da uradi Srbija?

Treba biti realan. Nuklearna energija je dokazano najčistija i najsigurnija tehnologija. Jeste skupa ali daleko bezbednija i čistija od termoenergije, daleko sigurnija od hidroenergije! Moram da navedem i poznatu činjenicu da su nuklearke svojim radom bile uzrok mnogo manjeg broja žrtava nego svi drugi izvori energije. Podsetimo se samo strašnih katastrofa – rušenja hidroelektrana u Indiji (1979), Brazilu (1960) i Italiji (1963), kada je trenutno nastradalo ukupno u sve tri hidroelektrane preko 20.000 ljudi. Poređenja radi, nuklearka snage 1.000 megavata potroši godišnje 50 tona urana kao goriva i proizvede oko 500 kubnih metara radioaktivnog otpada, dok termoelektrana iste snage potroši 2,5 miliona tona uglja (koji se može i pametnije iskoristiti, a ne sagoreti) i proizvede osam miliona tona ugljen-dioksida, 40.000 tona sumpor-dioksida, 6.000 tona prašine i 400.000 tona letećeg pepela. Sve više se govori o konačnoj zabrani rada termoelektrana zbog zagađenja i globalnog zagrevanja planete.

Alternativne obnovljive energije ni slučajno ne mogu da zamene potrebe čovečanstva, tako da će kroz 300 godina preživeti samo one zemlje koje su orijentisane u nuklearnom smeru. Uranijuma ima za narednih 300 do 500 godina, a posle toga će torijum, kao gorivo, biti zamena za daleku budućnost.

Kada znamo da cena nuklearne elektrane od oko 1.000 megavata košta između 9 i 11 milijardi dolara, to je jasno da Srbija nije u mogućnosti da se sama upusti u takav poduhvat. Ali spominju se krediti i drugi aranžmani o kojima sam takođe pisao.

– Moguće je da se na neki način stručno angažujemo na novim nuklearkama u susedstvu (Mađarska, Rumunija, Bugarska), odradimo makar i pet odsto posla i kroz dogledno vreme ostvarimo iz tih zemalja pet odsto struje, malo li je!

– Da krenemo u razmišljanje o modularnim reaktorima, koji će biti vrlo aktuelni u skorijoj budućnost, koji manje koštaju ali mogu da se instaliraju u kompletu na predviđenoj lokaciji. Davali bi oko 300 megavata struje svaki i dodavali bi se u sistemu prema mogućnosti Srbije.

– Da gradimo sopstvenu nuklearku, ali uz kakvu finansijsku pomoć, i bez sopstvenih nuklearnih stručnjaka. To je nemoguća misija.

Ali Srbija ima desetak nuklearnih stručnjaka koji su u zrelim godinama. Oni mogu da pomognu.

Predlažem da se pod hitno formiraju doktorske studije, za najmanje 100 studenata, ali sa 95 odsto predavača iz Francuske, SAD, Rusije... Neka to bude finansijski poklon Francuske ako su to obećali. Od tih 100 doktoranada, nek 30 odsto nastave bar dve ili tri godine specijalizacije u Francuskoj, SAD, Rusiji, uz obećanje da će sigurno dobiti posao u Srbiji u struci. Naravno iduće godine ponovo isti ciklus, 100 studenata nove generacije... Tako moramo uraditi ako želimo da imamo kakav takav stručni kadar u nuklearnoj tehnologiji u budućnosti. Ceo ciklus ozbiljne obuke trajaće 5-6 godina, što je sasvim realno.

Prisećam se da su moje kolege iz Slovenije i Hrvatske, svi proveli 3-4 godine na nuklearnim pogonima u inostranstvu, pre nego je startovali NE Krško, pri čemu su na rukovodećim mestima bili stručnjaci Vestinghausa. Tako se radi, uporno, sistematski, polako uči od iskusnijih, sve dok se višegodišnjim radom ne stekne samopouzdanje za sopstvene nuklearne stručnjake.

 Svako od nas koji je na neki način vezan za nuklearne tehnologije, treba da pruži svoj doprinos u ovom veoma važnom trenutku za Srbiju, tako da i moje razmišljanje sledi iz iskustva posle više od 40 godina, rada u institutu u Vinči. Moji istomišljenici koji godinama podržavaju nuklearne elektrane, ukazuju da i o toj vrsti energije Srbija mora da razmišlja, jer je kao i u svakom poslu potrebno imati rezervnu varijantu.

Mišljenja sam da je ukidanje moratorijuma kojim se zabranjuje izgradnja nuklearne elektrane u Srbiji prva mera koju bi naša vlada trebalo da učini bez obzira na kasniju odluku hoće li ili neće graditi sopstvenu nuklearku ili imati neki drugi nuklearni program.

Trenutno, energija iz blizu 450 nuklearnih elektrana učestvuje u svetskoj proizvodnji električne energije sa 14 odsto,, a Evropska unija planira da iz svojih kapaciteta proizvede trećinu potrebne energije. Najbolji primer je Francuska. Dodajem da Češka, Slovačka, Mađarska, Slovenija, Rumunija, Bugarska, intenzivno rade na gradnji nuklearki.

Poznato je da se u svetu gradi ili je već naručeno oko 40 novih nuklearnih elektrana i da je nuklearnoenergetski program u ekspanziji.

Ako se sve to zna, možemo zaključiti koji program treba da izabere Srbija ili bar da razmišlja o njemu.

Znam da će javno mnjenje biti protiv, i treba svima pružiti sve realne informacije. Ali razmislimo kad se mora birati između totalne propasti, gladi, zime, smrti... sve je bolje, a nuklearna energija je sigurno ta koja će prevazići sve te opasnosti. To sigurno želimo svi!

Moj apel, kao naučnika, jeste da Srbija od sutra krene sa nuklearnim programom ma u kojoj formi, jer taj program traje, samo se mora u njega verovati. Sve ovo treba raditi za budućnost naših pokolenja i u krajnjoj meri i naše zemlje.

Naučni savetnik Instituta „Vinča” i bivši generalni direktor IN „Vinča”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista