Kako se rešiti keratoza

Na koži starijih osoba, najčešće onih koji imaju više od 60 godina, često se pojavljuju pojedinačne ili grupne okrugle ili ovalne, braon ili crne promene, veličine do oko jednog centimetra. To su suva uzdignuća na koži koja se povremeno krune i češće se javljaju kod muškaraca. Obično se nalaze na koži trupa i licu, ali ih ima i na ostalim delovima tela. Reč je o seboroičnim keratozama. Te promene su bezazlene, nekada samo svrbe, ali ružno izgledaju. Ređe se na koži sreću slične promene, tzv. aktinične keratoze – crvenkaste su, osetljive, lako krvare i nalaze se samo na mestima izloženim suncu ili veštačkom zračenju. Te promene obavezno treba odstranjivati jer se vremenom pretvaraju u kožni karcinom.

O seboroičnim keratozama pišem iz dva razloga. Jedan je taj što se mnoge osobe boje da odu kod dermatologa ili porodičnog lekara na pregled. Drugi je da ukažem da naši zdravstveni osiguranici retko mogu da dobiju besplatan tretman keratoza – jer „to je samo estetski problem”, a bolnički dermatolozi obično nemaju vremena za to. Najgore od svega jeste to što se seboroične promene nakon odstranjivanja često ponovo jave. Zato, ako bi osoba na svakih nekoliko godina posećivala privatnog dermatologa radi dijagnoze i odstranjivanja (tečni azot, kiretiranje ili radiotalasi), trebalo bi joj svaki put mnogo više od polovine prosečne mesečne penzije. Seboroične keratoze, ako ne smetaju svrabom, ne moraju se uklanjati jer se nikada ne pretvaraju u rak. Ali, ne verujem da takve promene na licu iko želi da doživotno zadrži, pogotovo kad se uvećaju ili im se broj znatno poveća. Pa kako će penzioneri odvojiti novac da uklanjaju te kožne tvorevine?

Jedno vreme sam živeo u Čikagu gde sam imao zdravstveno osiguranje. Kad god bih zbog bilo čega posetio svog lekara, on bi na kraju pregleda u ordinaciju uneo malo tečnog azota u plastičnoj čaši (poput one za kafu) i namotuljkom vate na štapiću spržio keratozu koja mi je smetala. Pri jednoj poseti nije bilo tečnog azota i on je kiretirao keratoznu naslagu, ali je prethodno injecirao par kapi lokalnog anestetika da područje utrne. Kada tako radi porodični lekar u bolnici koja ima desetak dermatologa, zašto i naši porodični lekari ne bi mogli slično da postupaju?

Predlažem direktorima medicinskih centara da pozovu specijalistu s dermatološke klinike da održi trosatni osvežavajući kurs o dijagnostici i odstranjivanju keratoza, za nekoliko porodičnih lekara. Prethodno treba nabaviti mobilni kriogeni rezervoar za tečni azot, po mogućnosti dermatoskop i nešto redovnog materijala, npr. tuberkulinske šprice i lokalni anestetik. Ako se jednom mesečno zakažu besplatni pregledi i odstranjivanje keratoza, hiljade građana Srbije u gerijatrijskom dobu bolje bi se osećale.

Akademik Rajko Igić,
autor udžbenika „Osnovi gerijatrije”, Sombor