Škorpion na umoru

Škorpion na umoru i dalje u repu ima žaoku koju može da upotrebi. Posle američkih napada unutar Pakistana i Sirije pokazuje se da isto važi za Džordža V. Buša.

Zašto se sada, u umirućim danima administracije, Buš odlučio da napada unutar teritorija Sirije i Pakistana? Šta te akcije mogu da ostvare, sem da pogoršaju stvari, posebno u slučaju Sirije koja je i dalje ključ bliskoistočnog mira?

Američki helikopteri nisu samo mitraljirali nevine ljude, već i visoku bliskoistočnu diplomatiju.

Napad direktno udara na pregovore koje su, uz posredovanje Turske, Sirija i Izrael otvorili posle osam godina pauze. Udara i na napore Evropljana, posebno Francuza i Britanaca, da ožive saradnju sa Sirijom, izvuku je iz izolacije i sankcija koje su nametnuli Amerikanci, i udalje je od Irana. Udara i na formiranje nove izraelske vlade koja ne bi da popusti ucenama ortodoksnih Jevreja, protivnika pregovora sa Palestincima.

Koliko god negativno, delovalo bi možda osmišljeno – da se ne radi o Džordžu V. Shvatajući da je veliki gubitnik i da će kao takav otići u istoriju, Buš rezonuje osvetnički: ako nisam ja doneo mir regionu, neće ni drugi.

Dve akcije su, kažu nam, povezane. Pakistanska je bila u funkciji potrage za talibanima. Saopšteno je da se, među ubijenim civilima, našao i njihov komandant Muhamad Omar. U slučaju prvog poznatog napada američkih snaga unutar sirijske teritorije posle invazije na Irak 2003, Vašington se nije izjašnjavao, ali izraelski izvori tvrde da je meta napada na sirijsko selo bio glavni švercer ljudi Al Kaide.

SAD još od početka rata u Iraku optužuju Siriju da iračkim pobunjenicima daje „sigurnu kuću” – uprkos ponudama Damaska da pomogne u ratu protiv terorizma. Tvrditi da po Siriji operišu grupe vezane za Al Kaidu je marketinški efektna, ali više nego problematična optužba imajući u vidu da režim Bašara el Asada nastavlja očevu politiku oštrog suzbijanja islamskog fundamentalizma. Time je sasvim ogolela Bušova politika „pripreme terena” za odmazdu prema Siriji, i njenom savezniku Iranu – po iračkoj recepturi fabrikovanih laži.

Ponovo se pokazuje da je Bušov privatni „rat protiv terorizma” providno pravdanje njegovog terorizma. Jer šta su drugo nego terorizam ubistva nedužnih po Iraku, Avganistanu, Pakistanu ili Siriji. Kolekcija „tragičnih incidenata” puni čašu proameričkom predsedniku Avganistana Hamidu Karzaiju.

U pravu je sirijski šef diplomatije Valid Mualem kada kaže da se radi o „terorističkoj agresiji”. Ko može da optuži Damask što se približava Moskvi i Rusima daje na korišćenje dve pomorske baze na Mediteranu?

Čak i da pretpostavimo da su američki navodi tačni, jer objektivno je teško kontrolisati duge granice Sirije prema Iraku i Pakistana prema Avganistanu, da li prekogranične akcije mogu nešto da ostvare? Teško, ukoliko se pogleda iskustvo Pakistana. Jedino u čemu su Amerikanci tamo uspeli jeste da brojem civilnih žrtava izazovu bes lokalnog stanovništva i pojačaju podršku talibanima. Kada se ispostavilo da su umesto „stranih boraca” žrtve u Siriji osmoro civila, uključujući četvoro mladih, zar će u Siriji biti drukčije?

Ukoliko, pak, stratezi Pentagona i CIA žele svetu da se pohvale kako pod kontrolom drže zabita sela Bliskog istoka i Centralne Azije, onda bolje da ćute: prošlo je sedam godina otkako je šef Bele kuće krenuo u poteru za Osamom bin Ladenom.

Koliko god se Buš trudio da koriguje predstavu o sebi, i ovaj veliki fijasko ostaje uknjižen jednom od najneuspešnijih predsednika SAD u novijoj istoriji. Njegov naslednik će, valjda, nešto naučiti. Baš kao i svet koji bi morao da se izbori za nekakvu kontrolu američkih vojnih aktivnosti širom sveta.