Za vreme BAPS-a tražila se karta više

U boksu, kažu, postoje jasna pravila. Izvesno je da se svaki pokret, akcija ili udarac, svakodnevno uče, i da se samo neprekidnim vežbanjem može stići do željenih rezultata. Boks nije kriv što danas mladi nemaju previše strpljenja, neophodnog za dobro i pravilno učenje svih nijansi ove plemenite veštine. Mnogi rano ulaze u ring, a još brže izlaze iz njega. Današnji boks, po oceni stručnjaka, ima dva velika neprijatelja. Na prvom mestu je neznanje o tome u čemu se sastoji ovaj divan sport. I drugo, pogrešna pretpostavka da se jedan učesnik posle nekoliko nedelja rada u sali može tako lako ubaciti u ring. Zato, danas napred idu samo najuporniji...

Danas u Beogradu zvanično počinje prvenstvo Evrope u boksu. Nakon pedeset i jedne godine najbolji majstori ringa sa Starog kontinenta ponovo će na istom mestu u istoj hali, koja je u međuvremenu samo promenila ime, ukrstiti rukavice, borići se za vredne medalje i trofeje. Te davne 1973. godine, kada su Mate Parlov i Marjan Beneš postali šampioni Evrope, Zoran Jovanović Gudalo osvojio srebrnu, a Žika Jelisijević bronzanu medalju, Jugoslavija je svrstana u red najboljih selekcija na tom prvenstvu. Pet godina kasnije, takođe u Beogradu, održano je Drugo svetsko prvenstvo u boksu, na kojem su naši reprezentativci osvojili čak sedam medalja! Tada su braća Kačar, Tadija i godinu i po dana mlađi Slobodan, našoj zemlji doneli nova odličja. U to vreme, kada je boks pored fudbala bio u modi, teško je bilo doći do nacionalnog dresa. Taj trnoviti put prolazili su samo najbolji i najuporniji.

Tadija Kačar zasigurno spada u red najboljih jugoslovenskih i srpskih boksera svih vremena. Nekadašnji olimpijski vicešampion iz Montreala (1976), bio je i učesnik čuvenog BAPS-a u Beogradu, kada je oko vrata poneo srebrnu medalju. Međutim, sam dolazak u državni tim, bio je pun neizvesnosti. Borba za mesto u poluteškoj kategoriji, gde smo već imali velikog asa, pa zatim i ostala plejada strašnih rivala u ringu, predstavljali su nemali izazov na tom željenom putu mladića koji je jasno imao svoj cilj...

Prisećajući se „zlatnog” doba boksa, jedan od braće Kačar kaže:

– Boks je nekada bio trofejni sport, nije bilo nijednog velikog šampionata, a da tada nismo imali takmičara na pobedničkom postolju. Sećam se da smo na Prvom svetskom prvenstvu u Havani 1974. godine, imali prvog šampiona sveta. Tada je neprevaziđeni Mate Parlov još više podigao popularnost ovog sporta. Praktično, bili smo uz rame sa fudbalerima. Dragomir Vujković i Rajko Milić, okitili su se bronzanim medaljama. Dve godine kasnije ja sam u Kanadi postao olimpijski vicešampion u polusrednjoj kategoriji.

Reklo bi se da od tada boks kreće uzlaznom putanjom?

– Godinu dana kasnije čika Bruno Hrastinski, tadašnji savezni trener, odlučio je da me povede u Hale na šampionat Evrope. Boksovao sam u polusrednjoj kategoriji iako sam pre puta u Nemačku imao čak šest kilograma više. Morao sam da skidam kilograme što mi se na kraju osvetilo. Vrlo brzo sam završio takmičenje. Kada sam se pogledao u ogledalu, rekao sam sebi da više nikada neću da napravim istu grešku – seća se Tadija Kačar.

Već sledeće godine Beograd je bio domaćin svetskoj bokserskoj eliti. Kako su tekle pripreme za taj veliki sportski događaj?

– Čika Bruno je pre svega bio čovek, a onda vrstan pedagog. Razgovarali smo nekoliko puta uoči šampionata. Ubeđivao me je da ostanem u istoj kategoriji, a ja sam mu jasno rekao moje planove. Da pre svega želim da se takmičim u poluteškoj kategoriji, da neću više da trpi moj organizam, iako je Vujković imao „zacementirano” mesto u reprezentaciji. Hrastinski je pristao, ali uz jedan uslov, da odem na najjači turnir u Evropi, čuveni „Feliks Štam” u Varšavi, pa ako prođem, onda možemo da razgovaramo.

Šta je bilo na tom turniru?

– Već na samom startu naišao sam na strašnog Kubanca. Bio je mlađi i viši i snažniji od mene. Teži za nekoliko kilograma. Pomislio sam šta sad? Na turnir sam otišao veoma spreman, trenirao sam čak tri puta dnevno. Čim je krenula borba, vidim da mogu da se borim sa njim. Brzo sam ga „pročitao” i posle desnog krošea našao se na podu. U drugu rundu uđem sa istom taktikom. Jak desni kroše. Kubanac opet dole. U toj istoj rundi dva puta sam ga obarao. Na kraju, dođem do trijumfa. Na tom turniru, najjačem u Evropi, žiri me proglasi za najboljeg boksera turnira, jer sam u finalu savladao Poljaka Pavela Škžina, onog istog boksera koga je moj brat Slobodan savladao u Moskvi u finalu Olimpijade. Inače, Škžin je proglašen za najboljeg boksera Poljske u 20. veku. Od tada, svaki put ka BAPS-u bio mi je otvoren.

Osvajači medalja na BAPS-u u Beogradu 1978. godine, braća Tadija (levo) i Slobodan Kačar

Kako su tekle pripreme do početka svetskog prvenstva?

– Konkurencija je bila jaka, čini mi se nikad jača. Naša baza bila je u Košutnjaku. Spremali smo se najpre za turnir „Beogradski pobednik”. Ring je merilo svega. Na tom mestu se videlo ko je bolji. Pobedio sam Vujkovića dva puta i tako obezbedio mesto u poluteškoj kategoriji. Međutim, dugo pre toga treneri su me ubeđivali da odustanem od te kategorije, ali ja sam sebi rekao posle poraza u Haleu da se više ne vraćam u polusrednju, već da idem samo napred.

Sedam dana pre početka izbio je veliki incident na sastanku? Recite nam o čemu se radilo?

– Stručni štab je tada obelodanio spisak kandidata za BAPS. Na njemu nije bilo zvaničnog prvaka Jugoslavije Mikana Popovića. Njegovo mesto u timu zauzeo je Dragomir Vujković. Tada je Mikan u jednom trenutku iz peškira izvadio pištolj i počeo da preti, posebno stručnom štabu. Mi bokseri smo se nekako izvukli iz sale za sastanke. Posle treninga Popović dolazi kod mene i Slobodana u sobu da nam se požali kako mu je soba ispreturana. Ni čika Bruno mu nije ostao dužan, posle par sati doneo je i on pištolj kako bi pokazao Popoviću da ga se ne plaši. Sutradan je usledio novi sastanak, priseća se Kačar.

Ko je bio na tom sastanku?

– Draža Marković, tadašnji visoki partijski funkcioner i predsednik Organizacionog odbora BAPS-a. Sastanak je bio dug a mi bokseri su izvukli velike pouke. Sa puno samopouzdanja i vere smo dočekali šampionat, gde smo napravili žetvu medalja.

Kakvo je bilo interesovanje gledalaca?

– Hala je uvek bila puna, nije bilo nijedne prazne stolice. Tražila se karta više. Imali smo sjajnu podršku sa tribina, vetar u leđa. Bio je to sjajan šampionat, neponovljiv na ovim prostorima.

Danas počinje prvenstvo Evrope u Beogradu, na onom istom mestu gde ste osvojili srebrnu medalju. Kakva su vaša očekivanja?

– Žao mi je što pre tri godine, kada smo bili domaćini najboljim svetskim bokserima u hali nije bilo više gledalaca. Mislim da je marketing Bokserskog saveza Srbije totalno zakazao. Tamo izgleda da rade amateri, ljudi koji ne poznaju boks. To je sramota za ovaj trofejni sport. Dobro znamo da država danas ulaže ogroman novac u boks. Publika voli domaće boksere. Mogu da dođu i najbolji stranci, ali on će za ovdašnju publiku uvek biti stranac. Ko je mogao da zamisli da ćemo i to doživeti pored toliko kvalitetne i zdrave dece. Očigledno da je zataila struka – bez dlake na jeziku kaže nekadašnji šampion.

Šta očekujete od nastupa naših takmičara?

– Mi imamo nekoliko kvalitetnih boksera. Tu pre svega mislim na Vuletića i Nikolića i ponekog Rusa koji nosi dres Srbije. Bio bi uspeh da osvojimo bar dve medalje.

Na koliko prvenstava Evrope ste učestvovali?

– Na tri. Na omladinskom šampionatu Evrope u Kijevu 1974. godine, gde sam osvojio srebrnu medalju. Na prvenstvu u Haleu tri godine kasnije gde sam poražen na startu i u Kelnu 1979, gde sam takođe bio drugi. Mate Parlov je zasigurno naš najuspešniji bokser. Takvih majstora ringa danas više nema. Ali ko zna, možda je ovo šansa da se ponovo vratimo na mesto uspeha – poručuje Tadija Kačar.

Hala „Aleksandar Nikolić” će od danas pa sve do 28. aprila biti stecište majstora ringa. Srbija ima dvanaest aduta, koji sa neskrivenim ambicijama i velikom željom dočekuju prve borbe na šampionatu u Beogradu.