Slike na kojima vrišti revolt i zavija nepravda

Specijalno za „Politiku”

Na izložbi u Makedonskoj akademiji nauka i umetnosti predstavljene su tri generacije slikara iz porodice Taškovski, koja je okupila ljubitelje rada najpoznatijeg makedonskog slikara akademika Vaska Taškovskog, njegovog oca Rista Ristovskog i njegove kćerke Lare Taškovski. Ova izložba otvorila je vrata svima onima koji razumeju snagu umetnosti, koji uživaju u snažnom dijalogu sa umetničkim delima i koji daju sebi slobodu da putuju kroz prostor i vreme stojeći u mestu ispred snažne harmonije boja i oblika.

Akademik Vasko Taškovski imao je dosad 52 samostalne izložbe, a u MANU je ovo njegova deseta izložba, upriličena za trideset godina članstva u Akademiji. Njegovo ime se u svetu izgovara sa posebnim pijetetom, a naročito u Beogradu, gde je, sredinom prošlog veka, završio Akademiju za primenjenu umetnost, gde je živeo i stvarao pet godina.

– Prisećam se svoje mladosti u divnom Beogradu, za vreme studija. Vladala je ljubav, razdraganost i sreća među nama mladima. Nezaboravna su vremena iz tog jugoslovenskog perioda. Nije to nostalgija. Beograd je bio posebna čarolija, centar u kojem su se okupljali ljudi sa raznih strana sveta i svi su bili prihvaćeni velikim srcem i dušom. Inspiracija se za naše stvaralaštvo rađala se upravo iz te atmosfere. Ti trenuci, od Kalemegdana do Dedinja, nikada se ne mogu zaboraviti – rekao je Taškovski.

O njemu je snimljeno osam televizijskih filmova, a njegova izložba „Rane i ožiljci”, inspirisana NATO agresijom na SR Jugoslaviju, ostavila je veliki trag kod publike, naročito onog njenog dela koji je emocije sa platna mogao povezati sa preživljenim iskustvom. Taškovski je svojevremeno izjavio da se za vreme dok je NATO razarao glavni grad Jugoslavije osećao kao da razara njegovu mladost. Iako te slike nose turobnu notu jednog perioda u kome su stradali nedužni civili, a koji svetske sile žele da stave pod tepih svoje gordosti i licemernosti, u njima ima i daha optimizma, koji nas gura napred, sa glavom podignutom ka svetlosti.

Stoltenberg mi je u intervjuu za „Politiku” rekao da je bombardovanje bilo opravdano, ali da nije bilo usmereno protiv civila. A životi građana bili su bezobzirno gašeni, zajedno sa njihovim nadama, radostima, maštanjima... Umesto makar izvinjenja, Nemačka pokušava da srpski narod proglasi genocidnim, isti onaj narod koji je ona u Prvom, Drugom svetskom ratu i u aktivnoj agresiji 1999. godine uništavala. Na slikama akademika Taškovskog vrišti revolt, zavija nepravda i gori nada za prestanak svih ratova.

– Prošao sam jedan veoma težak, emotivan period kada su bombardovali SR Jugoslaviju, pre 25 godina. Svoj otpor prema tom činu izrazio sam za dvadesetu godišnjicu bombardovanja SRJ. Padale su bombe na moju mladost, koja je ostala u svetskom Beogradu, koji je bio i ostao otvoren za svet. Tada sam naslikao nekoliko svojih dela kojima sam se zalagao za mir i borbu protiv rata. OEBS je tada, u Skoplju, organizovao da predstavnici zapadnih ambasada ne prisustvuju mojoj izložbi. Slike sam poklonio tada jugoslovenskoj ambasadi – rekao je Taškovski, dodajući da mir i ljubav nemaju alternativu, kao i da su slikarske četkice i novinarska pera, naročito udruženi, najsnažnije oružje protiv rata.

Njegove slike govore sve jezike sveta. Uz emocije, empatiju i maštu stvara se u tišini vrlo živ dijalog između dela i posmatrača, urezan duboko do nezaborava.

– Svi elementi su preuzeti iz prirode, koja je svuda oko nas: kamenje, drveće, nebo ljudi, ali gledano drugačijim svetlom. Zato vam je potreban osećaj fantazije da biste mogli da dopunite sliku svojom maštom. Tu sam uvek u blizini da bih tu maštu, ako treba, oplemenio, ali ne i izolovao gledaoca iz njegovog opusa mašte. Sa slikom treba uživati i stvarati svoj život, onakav kakav ne možete imati. U tom trenutku imate svu slobodu sveta. I političku, i emotivnu slobodu, na čijim krilima putujete po svetu. Ali u slici možete naći svoj bunt u situacijama gde ste nemoćni, kao što sam ja poslao političku poruku preko slike „Trojanski golub mira” u znak pobune protiv NATO bombardovanja – rekao je akademik.

Pored njegovih dela, na ovoj izložbi mogu se videti i radovi njegovog oca, od koga je nasledio talenat. Risto Ristovski bio je začetnik naivnog slikarstva u Makedoniji. Njegova dela probudila su mi snažnu nostalgiju prema mojoj rodnoj Kovačici, centru naivnog slikarstva.

Risto Ristevski rođen je daleke, 1912. godine, u vreme Balkanskog rata, samo dve godine nakon smrti slikarskog genija Anrija Rusoa Carinika, tvorca primitivnog slikarstva, čije je iskreno i neposredno slikarstvo bilo dugo potcenjivano, pa je, na kraju, ipak priznato od strane likovne kritike. Ristevski je prelazio trnovit put do priznanja naivne umetnosti zajedno sa umetnicima širom jugoslovenskog prostora. Iako nisu poznavaoci likovnih izraza, ne robuju naučnim elementima i šemama, svojim čistim srcem i dušom bogatom maštom i prirodnim talentom uspeli su da skrenu pažnju na sebe, a među njima je i Risto Ristevski.

Takođe, na ovoj izložbi povodom tridesetogodišnjice članstva u MANU predstavila se i Lara Taškovska, kćerka Vaska Taškovskog, koja je treća generacija ove familije. U njenom umetničkom izrazu dominiraju tri životna elementa: voda, vazduh i zemlja, kako je istakao i akademik Gazifer Bajrami na otvaranju izložbe.

– Trijada porodice Taškovskih u stvaralačkom opusu proteže se unedogled. Vasko Taškovski slikarstvu je prilazio neskrivenom energijom, nepresušnim unutrašnjim uzbuđenjem i nezaustavljivim umetničkim nagonom. Ona nije zarobljena u jedno mesto, šeta niz prostor i vreme, u nekim nepoznatim svetovima, a njegov golub koji je poleteo iz rodnog mesta njegovog oca Nižopola (kod Bitolja) uspeo je da sleti i u Ujedinjene nacije u Njujorku – rekao je Bajrami.