Život u poniženju, uz so, hleb i strah za život

Končulj, Bujanovac, Vranje – Sa nekom ponižavajućom ćutnjom svakodnevno Srbi iz Kosovskog Pomoravlja dolaze u bolje snabdevene prodavnice u Bujanovcu i Vranju gde se snabdevaju osnovnim životnim namirnicama srpskih proizvođača. To rade duže od dve godine, jer je izvoz srpske robe na KiM, odlukom prištinske vlasti zabranjen.

Sada imaju i „drugi krug iskušenja” kada krenu u kupovinu. Moraju da dođu do bankomata na Administrativnom prelazu Končulj, da tu podignu novac, a onda krenu ka Bujanovcu, ili Vranju i tamo kupe mleko „kravicu”, „plazmu”, roštiljsko meso i obaveznog „zaječarca” ili „rogonju”. Mnogi se odlučuju da svoj novac podignu u Vranju, gde ispred filijale Poštanske štedionice gotovo svakodnevno čekaju u redu.

– Moja deca su rođena kada je Priština zabranila uvoz robe iz Srbije. I danas, ne mogu bez „plazme”. Da li i od toga treba da se odviknemo samo zato što smo Srbi. Nisam u stanju da prkosim, ali jesam spreman da verujem da postoji mogućnost za normalan odnos Albanaca i Srba, ili je možda drugačije – upitno će Tomislav Savić. Mlad čovek, koji se „bori” sa ovakvom svakodnevicom u okolini Gnjilana.

Nerado Srbi pričaju o onome što preživljavaju, pogotovu nakon što je, kako kažu, „diktatorska vlast” Albina Kurtija dovela do činjenice da im se nude samo proizvodi iz Albanije, Severne Makedonije, BiH i Slovenije, na koje oni nisu navikli.

– To nije naša „kravica”, „plazma”, piletina, i naravno „zaječarac”, na šta smo navikli. Otuda i stalne „ekskurzije” ovde u Bujanovac ili Vranje, da se snabdemo. U Vranju kupujem za četiri porodice, otuda moram da dođem sa spiskom kako bih kupio sve za moje, ali i komšije – kaže nam čovek koji se predstavlja kao Zlatković, iz Klokota. Moli da mu ne pominjemo ime, jer ima problema sa kosovskim policajcima na administrativnim prelazima, pogotovu na onom kod Končulja kada vozi veću količinu prehrambenih proizvoda.

– Poniženi smo, ne znam koliko ćemo još izdržati sa ovakvim odnosom prištinskih vlasti prema nama Srbima. Zašto im toliko smetamo? Moja deca su mala. Navikli su na mleko iz Srbije, na kiselu pavlaku i čajnu kobasicu. Znate li koliko je teško kada moram da im kažem da ću sutra ili prekosutra, preko nekoga od komšija uspeti da poručim da mi donesu to parče suhomesnatog proizvoda iz Srbije. Jednostavno ne jedu proizvode iz Albanije, Hrvatske – ispoveda nam se Verica, majka troje dece iz okoline Gnjilana.

Prodavnice u opštinama Kosovska Kamenica, Ranilug, Novo Brdo, Klokot, Parteš, koje su vlasništvu Srba, nemaju legalnu mogućnost da kroz platni promet, od odluke o ukidanju dinara nabave robu iz Srbije. I da mogu da plate, na snazi je zabrana uvoza robe iz Srbije.

– Šta da ti kažem, sinko, kada mi se život sveo na so, hleb i strah. Kada dođem u Vranje, ja se osetim slobodnije. Znam da su tu naši ljudi i bar nakratko udahnem taj vazduh slobode. Mnogi ne shvataju kako mi živimo na Kosovu. Život ide svojim tokom, politika je sporija, osim kada napikiraju da nas isele – pristaje baba Stana iz Kosovske Kamenice da prozbori nekoliko reči dok sva srećna u sedamdesetim godinama ulazi u jedan od hipermarketa u Vranju.

Svakodnevo u zdravstveni centar iz opština Kosovskog Pomoravlja dolaze pacijenti koji primaju hemoterapiju, ili se nalaze na dijalizi. Broj pacijenata se povećava, jer domovi zdravlja na području Kosovskog Pomoravlja imaju „finansijsku blokadu” odlukom o ukidanju dinara, i nemogućnost nabavke lekova zdravstvenih sredstava i materijala. Problem se iz dana u dan komplikuje kada su u pitanju hronični bolesnici, jer ne postoji regularni put za nabavku lekova za dnevne terapije hroničnih bolesnika.

– Sada putujem u oba pravca i po 120 kilometara kako bi u kuću donela osnovne namirnice, iz Bujanovca ili Vranja, a to je dodatni trošak. Potrošimo novac brzo, a mesec je dugačak – kaže nam Maja, koja sa radošću kao kakve poklone nosi dva pakovanja „kravice”.

Srbi iz opština Kosovskog Pomoravlja sa kojima je dopisnik „Politike” razgovarao kažu da „još uvek postoji tolerancija KPS na administrativnom prelazu Končulj, oko prenosa prehrambenih proizvoda i lekova”, ali da se oni „ne osećaju bezbedno jer postoji tendencija da i za najmanji incident budu kažnjeni”.

– I popis je farsa i opasnost, jer i dalje ne znamo ko će upravljati severom Kosova. Zatečeni smo i bojim se da možemo tek imati ono što je bilo i 1999. godine. A, tu onda stradaju nedužni – kratak je Ratko iz Raniluga, dok tovari gajbu „zaječarca” u vozilo. Vraća se na Kosovo sa radošću, da sa komšijama podeli popodnevni merak „ranog leta”.

Na parkingu velikog „Lidla” je svakoga dana na desetine vozila sa tablicama bez oznaka matične države Srbije. Život se smestio između prisile i prinude. Podaci govore da u opštinama Kosovskog Pomoravlja na KiM živi između 25 i 30.000 Srba. Iz Vranja postoji samo jedna redovna, prolazna, autobuska linija iz Beograda ka Brezovici.

Dovoljno lekova i postelja za pacijente sa Kosova

Svakodnevno u Zdravstveni centar u Vranju stiže i više pacijenata sa Kosova, koji su na hemodijalizi ili primaju hemoterapiju.

– Imamo dovoljno lekova. Ovde terapiju prima između deset i 15 pacijenata iz Kosovskog Pomoravlja. U pitanju su životi naših sunarodnika koji se nalaze u svojevrsnom „zdravstvenom getu” – rekao je za „Politiku” dr Kosta Zdravković, načelnik dnevne Onkološke bolnice ZC u Vranju. Dovoljno mesta za sve redovne, ali i urgentne slučajeve ima i na drugim odeljenjima ZC Vranje, koji brine o zdravlju više od 250.000 pacijenata iz Pčinjskog okruga i oko 20.000 hiljada iz opština Kosovskog Pomoravlja.