Nema izbora osim izbora

Ako bi postojao dži-pi-es uređaj koji bi prosečnom biraču olakšao da se snađe dok putuje kroz lavirinte opozicionih stranaka, kako bi saznao njihove stavove, taj instrument bi se predao i samougasio. Kao onomad, kada se gugl vozilo izgubilo u Kaluđerici. Pričalo se da je „guglomobil” odšlepao traktor. Ko će iz „Srbije protiv nasilja” zaista bojkotovati izbore u Beogradu i u još osamdesetak gradova i opština na lokalu, ako budu raspisani za 2. jun, a ko ne?

Ako sa dilemom o bojkotu ili izlasku na izbore sami sa sobom još nisu raščistili lideri parlamentarnih opozicionih stranaka, kako će takve šifrovane poruke shvatiti obični građani?

Posle nekoliko parlamentarnih sesija vlasti i opozicije koje je vodila šefica parlamenta Ana Brnabić, treći, ključni zahtev opozicionih predstavnika bio je da se beogradski i lokalni izbori širom Srbije održe istoga dana, 2. juna, ili odlože za septembar. A gde je septembar, tu je i oktobar. I tako redom.

Međutim, tada je Ana izjavila da bi to bilo protivustavno, jer bi se silom skratio mandat odbornicima po lokalu, ali je onda naprasno promenila mišljenje. Izvesno je da joj je Aleksandar Vučić to došapnuo i predsednica parlamenta je promenila svoju odluku, tumačeći da je bolje držati se Vučića nego Ustava. Zato će se zakon menjati, da bi se ipak naslonila i na Ustav. Da bi se beogradski i lokalni izbori ranije zakazani za pozno leto ipak spojili, potrebno je izmeniti i dopuniti Zakon o lokalnim izborima, po hitnom postupku.

Za to je glasao osim vladajuće većine i deo opozicije: Narodni pokret Srbije – Novo lice Srbije, Zeleno-levi front „Ne davimo Beograd”, Ekološki ustanak, kao i samostalni poslanici, Pokret slobodnih građana, SDA Sandžaka i Partija za demokratsko delovanje Šaipa Kamberija. Dakle, na izbore će izaći Miroslav Miki Aleksić, Radomir Lazović, Aleksandar Jovanović Ćuta, Pavle Grbović, dok će izbore bojkotovati Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa i koalicija NADA Miloša Jovanovića. Time je, ako se nešto ne promeni ovih dana, „Srbija protiv nasilja” rasturena na bojkotaše i antibojkotaše, te kao koalicija prestaje da postoji. Odlučivši se za bojkot, Miloš Jovanović se još više približio Đilasu i pored političkih razlika, pa obojica stavljaju na kocku svoju sudbinu, s obzirom na to da se bojkot izbora u Srba uvek smatra promašenom investicijom. Ako budu tvrdoglavi, propašće, ako se predomisle, pokazaće slabost. Ili će, udruženim snagama i Vučić i antibojkotaši, imati politički interes da ih predstave takvima.

Raspisujući olinkluziv izbore, odnosno spajanje beogradskih sa lokalnim širom Srbije, vlast je opoziciju dovela pred ključnu dilemu: nemate izbora osim izbora! Kako su se i jedni i drugi načelno dogovorili u vezi sa sprovođenjem preporuka ODIHR-a, uvida u birački spisak i profesionalno izveštavanje RTS-a, ma šta to značilo, ispunjenje ključnog zahteva o spajanju beogradskih sa lokalnim izborima je potpuno iznenadilo opozicione lidere. I sve je slutilo da će biti tako.

Zapostavljajući takozvani operativni rad na terenu, što od vrata do vrata, što od naprednjaka do naprednjaka, uz kreiranje kampanje i stvaranje centralnog izbornog štaba ujedinjene opozicije, ona je posle izbora 17. decembra nastavila sa daljom fragmentacijom. Baveći se isuviše izbornim uslovima i navodnom izbornom krađom, te migracijom birača, nisu primetili da je Srbija jedino mesto na svetu gde američki i ruski ambasador imaju podudarne stavove. Neobično ih je spojio stav o regularnosti izbora, uz Hilove ležerne ograde o poboljšanju izbornog procesa, koji, eto, treba popraviti i u Americi.

Shvatajući da će odlaskom u Evropski parlament i žaleći se na izborne uslove opozicija samo gubiti dragoceno vreme za kampanju, uz odličan materijal za njegove spindoktore koji su to predstavili kao izdaju zemlje dok se protiv Srbije vodi hibridni rat i nad njom vrše neviđeni pritsici, Vučić je učinio sve ono što su trebali da urade oni. Radio je na sabiranju, a oni na oduzimanju!

Vratio je iz hibernacije iskusnog Rasima Ljajića, političara koji je po svom iskustvu iznad svakog od sadašnjih lidera opozicije. Pokrivajući svaki deo ideološkog terena, sa desnice je preveo Milicu Zavetnicu, odvajajući je od Boškovih Dveri. Iako nije prešla cenzus, u Vučićevoj vladajućoj orbiti će se popeti na mesto ministra, najverovatnije za brigu o porodici. Time je poslao poruku razjedinjenom patriotskom bloku da njegovo gravitaciono polje ima dovoljno mesta za još satelita. Pragmatična ponuda, umesto neizvesnog lutajućeg statusa u opozicionom univerzumu.

Vuk Jeremić je dobar primer za to. Ako je sa svojom Narodnom strankom doživeo fijasko, pa dao ostavku, baš kao i Boško Obradović, što jeste sasvim neobična moralna pojava u srpskoj politici, retka kao nailazak Halejeve komete, Jeremić je prihvatio da bude Vučićev izaslanik u Generalnoj skupštini UN, gde je nekada bio predsedavajući.

Izaslanik Jeremić je tipičan primer političara kod koga inteligencija nadvladava sujetu. Kako je i kod Vučića i kod Jeremića ova osobina daleko iznad proseka, sigurno im nije bilo lako da zaborave kako su se umalo potukli u holu predsedničkog dvorca na Andrićevom vencu. Ali kada treba učiniti sve da se spreči rezolucija o Srebrenici, ni Vučić ni Jeremić nisu imali dilemu da sklope savezništvo.

Tako je Jeremić iz stanja potpune političke propasti, jednim pametnim potezom, za svega mesec dana uspeo da se podigne daleko više nego kao lider stranke, ma šta o tome mislili autistični mrzitelji Vučića na platformi „Iks”.

Ako Jeremića, ipak, ne možemo svrstati u klub inkluzivnih Vučićevih partnera, to svakako jesu politički teškaši Vojislav Šešelj i Ivica Dačić. Vojvoda ima ulogu konsiljerea, idealnog gosta jutarnjih programa koji će podsetiti naprednjake na svoju radikalsku prošlost i njegovu omiljenu zabavu, provlačenje kroz toplog zeca neomiljenih političkih protivnika. Dakle, Voja će izgovoriti sve ono što Vučić ne želi da izgovori, što će Vučiću dobro doći da podseti zapadne prijatelje kako je dobro da se Voja drži isključivo Milomira Marića.

Rehabilitacija Dačića se vrši iz nekoliko razloga. Prvi je taj što Dačić vešto interpretira državnu politiku, te su u ovakvim ludim geopolitičkim vremenima Ivičin šarm i smirenost neophodni za Vučića. Drugi razlog je da je mnogo pametnije da se šef crvenih drži uz sebe nego da ga spopadnu revolucionarne misli, pa je dobio mesto upravnika tehničke vlade i čeka ga neko od ključnih ministarstava u budućoj. U tom paketu Dačić, kao deo vladajuće koalicije, a ne samostalac na gradskim izborima, može doneti veći sinergetski efekat. Istovremeno, na nekim sledećim izborima, posle gubljenja samostalnosti, Dačić može biti sveden ispod cenzusa, jer će njegovi najbliži ljudi shvatiti da je mnogo lakše da zakucaju direktno na Vučićeva vrata. Slučaj Zorana Bakija Anđelkovića je ilustrativan primer.

To je ranije učinio Milan Krkobabić i izgleda da Dačić nije shvatio koliko je oslabljen odlaskom PUPS-a. Ma kako se činilo da je PUPS slabo vidljiv, Vučić ih se nekako uvek rado seti, svestan da penzionerska vizija familije Krkobabić uvek predstavlja svežu krv vladajuće koalicije.

Uz saborca Aleksandra Vulina, proksi podršku Bogoljuba Karića i Vuka Draškovića, Aleksandar Vučić zaokružuje svoj još uvek magloviti pokret za narod i državu.

Sklapajući ovakav koalicioni savez, učinio je ono što je mogao i Dragan Đilas. Ko bi rekao da Ćuta ima ambicije da postane ideolog opozicije, ali je rekao pametnu stvar: Vučiću se može suprotstaviti samo ujedinjenjem kruga dvojke i Ravne gore. Problem za Ćutu je što je Vučić to znao i zato je zauzeo ta mesta!