Živimo kao da će sto godina biti mir, a izgleda da neće
Svaki dan slušamo o mogućnosti izbijanja trećeg svetskog rata. Malo ko, međutim, razmišlja o posledicama koje bi on mogao da izazove i načinima na koji bi one mogle da se ublaže. Teško je zamisliti takav rat bez upotrebe taktičkog, a s obzirom na široko rasprostranjenju retoriku odvraćanja, i strateškog nuklearnog oružja. Čak i zemlje koje ne bi bile direktno uključene u takav sukob, a istorija svedoči da našu nijedan rat nije zaobišao – ako već sami nismo trčali da se u njega uključimo, osetile bi posledice dejstva nuklearnog oružja.
Zanimljivo je da se naša zemlja već suočila sa bombardovanjem osiromašenim uranijumom. U početku dosta stidljivo, kao o nekoj tabu temi, a kasnije, zahvaljujući pojedincima poput sadašnje ministarke zdravlja, sve više se govorilo o posledicama dejstva tog oružja. Po nepisanom pravilu i medijskoj logici eho tih rasprava otišao je u propagandnom smeru, a malo ili nimalo u pravcu preventivnih mera koje bi mogle i morale da se preduzmu za ublažavanje posledica neke buduće izloženosti nuklearnom zračenju.
Naširoko bi moglo da se raspravlja o uzrocima te aljkavosti. Počev od sklonosti da se kao glavna preventivna mera za vanredne situacije koriste relikti prošlosti kao što su vradžbine i magične reči poput onih – puj, puj, daleko bilo, pa do nihilizmom inspirisanog odbrambenog psihološkog stava da ionako u slučaju nuklearne katastrofe ništa nije moguće učiniti jer će uslediti smak sveta.
Zaista, šta bi trebalo činiti i na koji način se zaštiti u slučaju izloženosti nuklearnom oružju? Ovo pitanje postavio sam sebi i jedino čega sam se setio jeste ono što sam naučio nakon eksplozije nuklearnog reaktora u Černobilju kada je postojao rizik da bi nuklearni oblak mogao da krene i na našu stranu sveta. To nije mnogo, ali kada je reč o javnom edukovanju to je nažalost i sve što sam tokom života mogao naučiti. Pretpostavljam da generacije koje ne pamte taj događaj ne znaju ni toliko.
Zabrinjavajuća je javna nebriga o preventivi i odsustvo bilo kakvog plana da se u tom pravcu bilo šta učini. Zaboravilo se na reči rahmetli babe Tita – živimo kao da će sto godina biti mir, a spremajmo se kao da će sutra izbiti rat. I dok države troše milijarde na naoružavanje radi odvraćanja kao navodno najefikasnije mere protiv rata, dotle se u preventivu, za slučaj da do rata ipak dođe, ne samo malo ulaže, nego i malo o njoj razmišlja.
Setimo se uostalom kako je to izgledalo tokom pandemije kovida 19, što je mačiji kašalj u odnosu na nuklearnu opasnost. Ad hok mere, jurnjava i snalaženje po belom svetu za maske i respiratore, vanredno stanje, protesti, nestašice i sve to samo iz razloga što nas je, kako reče jedan član kriznog štaba, napao najsmešniji od svih virusa. Da li se nešto naučilo iz te lekcije? Uprkos moru analiza iz svih uglova reklo bi se veoma malo. Utisak je da bi u slučaju slične vanredne situacije malo toga bilo drugačije bar kada je reč o ponašanju i pripremljenosti običnih građana.
Odbacivanjem socijalizma, kolektivizma, države i osudom svakog njenog pokušaja da se meša u slobodu pojedinca da čini sa životom šta mu je volja – uključujući i vakcinaciju dece i odraslih, prihvaćen je jedan mnogo ozbiljniji vid totalitarizma. Reč je o navodno slobodnom izboru u kome nam pomaže internet sadržaj i različiti praktični vodiči i uputstva koje on nudi. Bez mnogo razmišljanja o načinu na koji se internet sadržaj kreira i dostupnosti informacija koje se plasiraju putem mreže stvorena je iluzija da sami odlučujemo o svojoj sudbini i biramo najbolje za sebe. Izvesno je da bi mnogi prvu pomoć i informacije o zaštiti od nuklearnog zračenja potražili na internetu. Malo se misli o tome bi u slučaju rata pristup toj mreži verovatno bio ograničen, a internet sadržaj kontaminiran netačnim i poluistinitim informacijama. Još veći problem je što i za mere koje bi bile adekvatne ne bismo bili valjano pripremljeni.
Ovde se ne lobira za uskraćivanje slobode izbora makar i u koristi sopstvene štete. Radi se o tome da bi država morala blagovremeno da nađe način za edukaciju kao neophodna sredstva za preventivne mere u slučaju nuklearnog rata. Radi navodnog izbegavanja panike to se obično čini kada do neposredne opasnosti dođe, odnosno kada je već kasno.
U Srbiji postoji JP „Skloništa”, koje brine o nekim aspektima bezbednosti, ali sudeći po iskustvu iz 1999, malo ko zna gde se ona nalaze. Postoji i razrađen sistem civilne zaštite i pravilnici i odluke o njenom funkcionisanju. Jedino što ne postoji jeste znanje o tome šta bi trebalo činiti ako do zračenja ipak dođe. Nijedan krizni štab na svetu, nijedna služba za vanredne situacije ne može da za kratko vreme nauči građane ono što bi morali da znaju i usvoje kroz jedan permanentan sistem obuke ili bar informisanja koji je u SFRJ bio mnogo prisutniji uprkos činjenici da je verovatnoća sukoba bila mnogo manja, jer je rat bio hladan.
Knjiga „Slučaj Vinča” i po njenim motivima snimljen film „Čuvari formule” podsećaju da i među stručnjacima za oblast nuklearne fizike nije uvek bilo dovoljno znanja ni opreza kada je o suočavanju sa nuklearnom opasnošću reč, a šta tek o reći o laicima. Oskarima ovenčan „Openhajmer” pokazao je kako se uprkos postojanju svesti od opasnosti od nuklearnog oružja to znanje relativizuje i zarad političkih i drugih interesa bagateliše opasnost od upotrebe nuklearnog oružja.
Šta nam je u takvoj situaciji činiti? Kada bi tabloidi uz svaki tekst u kome pominju treći svetski rat objavili i neku praktičnu pouku ili savet stručnjaka i razgovor sa njima o tome šta činiti ako do njega ipak dođe verovatno bi to značajno uticalo na bolju informisanost i praktičnu pripremljenost građanstva. Autistični i indolentni javni servis ne treba, nažalost, u tom smislu ni prozivati. Edukaciji bi svakako najviše doprinelo praktično uputstvo koje bi moglo da se promoviše i kroz rijaliti program. Ne kažem baš da bi trebalo baciti atomsku bombu na „Elitu”, mada verujem da se producenti ne bi ustezali i to da učine kako bi podigli gledanost, ali sigurno postoji način da se i kroz tu formu programa približi ono do čega nisu mogli da dopru ni društveno-politički forumi i obuke teritorijalne odbrane u vreme dok je Tito po zemlji hodao.
Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista