Uvek se do kraja i iskreno dajem

Danica Maksimović, jedna od najpopularnijih srpskih glumica, tumačila je više od 60 filmskih i televizijskih i 70 pozorišnih likova, dobitnica je prestižne Sterijine nagrade za ulogu Elene u predstavi „Lukrecija iliti ždero” i može se smatrati umetnikom koji je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj kinematografiji. Ovu damu nepresušne energije publika uvek rado prihvata bez obzira na to da li glumi „pozitivca” ili „negativca”, uvek nađe vremena za prijatelje, ali i da se angažuje na pružanju pomoći deci bez roditelja. Kao predsednica Saveza dramskih umetnika Srbije nastojala je i da poboljša status svojih kolega i izbori se za njihova umetnička prava. Dana, kako je zovu prijatelji, ima status istaknutog samostalnog umetnika i sada je u poziciji da bira uloge i saradnike. Ovih dana, međutim, odabrala je da radi u „tri smene”, jer će u nedelju, drugog novembra, na svoj autentičan način „oživeti” lik Simke, u Nušićevoj „Ožalošćenoj porodici”, koja će premijerno biti izvedena u pozorištu „Madlenijanum”, u režiji Juga Radivojevića. Partner u ovoj predstavi joj je Mima Karadžić, koji glumi Agatona. Razgovor u kafeu ovog teatra započinjemo u kasnim večernjim satima, nekoliko časova pre još jedne noćne probe. Tokom prvih nekoliko rečenica, uz puno smeha i istinske razdraganosti, gubi se osećaj da poznanstvo traje svega nekoliko minuta… U momentu postaje jasno zašto veliki umetnici nadilaze prostorne, vremenske, ali i lične granice.

Kakav je glumački izazov da na nov način odigrate Nušića, odnosno kakvo je viđenje današnje Simke?

Reditelj Jug Radivojević došao je do iznenađujuće dobrog rešenja – radnja pozorišnog komada izmeštena je iz kuće i postavljena je na groblje, gde se odigravaju sva tri čina. To nimalo nije lako, ali je zato veći izazov, pogotovo zato što je sve ono „već viđeno” svedeno na minimum. Volim da maštam i eksperimentišem, da predložim svoje viđenje Simke, uostalom, zato i služe probe. Uvek se do kraja dajem, nikada ne igram sa pola snage. Tek tada se može videti dokle smo stigli i šta je pravo rešenje. Predstava pokreće uvek aktuelna pitanja: taština, ljubomora, pohlepa, sujeta, želja za vlašću i osvetoljubivošću. To su sve osobine koje karakterišu savremenog čoveka, a posebno rođake u tragičnim porodičnim okolnostima.

Šta smatrate „tamnijom stranom” ove slavom ovekovečene profesije?

Iako je gluma veoma popularna kod mladih ljudi, važno je da znaju da postoje i ne tako lake okolnosti, kao što su loši uslovi rada, neudobna putovanja, noćne probe… Da ne pričam koliko ima sujete, nepravde, nemogućnosti da dobijete šansu, bez obzira na talenat. A, ako još i profesionalno gledate na stvari, zagarantovan vam je svakodnevni stres. U ovoj profesiji najteže je trajanje. Glumac koji ne radi gubi sigurnost, veru, tle pod nogama. To je kao maraton, počnete laganim tempom pa koliko izdržite. Morate uvek da budete spremni jer, u suprotnom, gubite šansu, postajete nevidljivi.

Koliko Vam je lepota pomogla, a koliko odmogla u karijeri jer ovde vlada „nepisano pravilo” da su samo ružnjikave glumice u stanju da iznesu karakter uloge koju tumače?

Pre dve godine sam igrala staricu i uživala sam da umetnički poništim sopstveni vizuelni identitet. Reč je o igranom televizijskom filmu „Badnje veče 43”, u kome glumim majku dvojice sinova koji u ratu odlaze na dve različite strane: jedan u partizane, drugi u četnike. Po povratku kući, međusobno hoće da se poubijaju. Želeći da spreči takvu sudbinu, majka žrtvuje sebe i gine bacajući se na bombu. Takva uloga za mene je bila izazov u pravom smislu te reči. Isto kao i lik Zagorke u „Čarlstonu za Ognjenku”. Tu sam bila predvodnica srpskih žena, osetila sam snagu ženske prirode i nadahnuće kada ste pozvani da pomognete u najtežim situacijama.

Iako ste se ostvarili i kao majka, da je trebalo da birate između uspešne karijere ili materinstva, šta biste izabrali?

Šest meseci pošto sam diplomirala saznala sam da sam trudna. Ni za trenutak nisam pomislila da se odreknem bebe. Moj sin Miloš je voljeno i željeno dete. Jedino zbog čega žalim jeste što nemam još dece. Munjevita karijera, snimanje filmova, uvežbavanje zahtevnih mjuzikla i kontinuirano profesionalno angažovanje sputalo me je da po drugi put postanem majka. Smatram da je važno, ne samo rađanje, već i odgovornost roditelja prema deci. Kako ih vaspitati i izvesti na pravi put. Žena nije ostvarena u potpunosti ako ne postane majka. U mom poslu to je samo plus. Tada postajete bogatiji za jedno posebno iskustvo, koje stvara emociju koju ne znam kako bih na drugi način nadoknadila. Ljubav i patnja su dve najjače emocije. Ako čovek ne ume da uzvrati ljubav on nije u stanju da oseti život, depresivan je i nesrećan. Tada nastaje patnja. Takođe, ako imate sve i sve izgubite, što se meni desilo, onda to ostavlja tako dubok nemir, postajete ranjiviji, osećate strah i samo nastojite da se sačuvate od negativnih emocija. Previše toga je nataloženo u meni tako da sam vremenom naučila da postavim oklop. Mora da se pronađe način da se ispliva iz boli koja nikada ne prestaje. Ona se samo svesno potisne, ali ostaje da živi u nama do poslednjeg otkucaja srca.

Stiče se utisak da Vas neki kritičari nisu ozbiljno shvatali samo zato što ste uvek bili nasmejani, vedri?

Često su me površno doživljavali. Namrgođeni, ljudi sa „tajnom na licu”, oduvek su privlačili veće interesovanje, ostavljali su utisak važnosti, ozbiljnosti… Ja sam svoje probleme uvek držala za sebe i sama ih rešavala. Ni od koga ništa nisam očekivala. Smejala sam se i kada su mi suze navirale i bol me gušio. Mnogi su me povređivali… Ako u takvim situacijama postoji neka satisfakcija onda je to što kad-tad ti ljudi shvate kakvi su bili prema meni i izvine se. Trudila sam se da sve progutam, da ostavim da prođe vreme, da ne uzvratim udarac već da oprostim. Kažu: ko tebe kamenom, ti njega hlebom…To je naše, hrišćanski. Nikada nikog ne bih namerno povredila. Bežim od provokacije koja bi me na to navela.

Koja je formula srećnog života Danice Maksimović?

Radim ono što me ispunjava, ne bežim od sebe, volim da pružam pomoć onima kojima je istinski potrebna. Zato, kada mi obaveze to dozvole, odem u Veternik, u dečje selo, jer želim da dam svoj doprinos odrastanju dece koja ne pamte roditeljski zagrljaj. Takođe, srećnom me čini druženje sa prijateljima, gajenje cveća i briga o mojoj šarplaninki Tari.

Kakve su Vaše aktivnosti kao predsednice Fonda „Dragiša Vitošević”?

Reč je o fondu za odrasle osobe u domu na Bežanijskoj kosi. To su ljudi od kojih su gotovo svi digli ruke: paraplegičari, invalidi, napušteni… Njima su potrebna invalidska kolica, lekovi, baterije… Nastojim od srca da im pomognem, koliko god mogu i znam. Tek kada vidite takvu stranu življenja shvatite koliko je lepo sve što vam se događa. Tu vidite da je tako malo potrebno za sreću.

Koja Vam je neostvarena profesionalna želja?

Volela bih da me moj sin reditelj Miloš Lolić, jednoga dana, možda čak i kada budem bila baka sa štapom u ruci, angažuje da zajedno sarađujemo. Ja na to ne mogu da utičem ali ako mu bude zatrebala takva „umetnička boja” bila bi to moja najdraža uloga.

Zbog čega se kajete u životu, zbog onog što ste uradili ili zbog onog što niste?

Pre zbog onog što jesam, ali to uvek povlači i ono što nisam uradila. Neodlučna sam, podatna, pozitivna, ranjiva, impulsivna, dozvolim da mi se ljudi isuviše približe. Kada se to dogodi onda više nema popravke. Ostaje samo žaljenje što sam sama srušila sve zidine odbrane i pustila ih u moj svet.