Petica za izneverene nade

Najava predsednika Vlade Srbije da nam u 2008. godini predstoji smanjenje stope rasta BDP-a na četiri odsto nije naročito iznenađenje, pod uslovom da za trenutak zaboravimo peticu kojom je predsednik ocenio rad vlade u prvih sto dana. Stope rasta našeg BDP-a ni do sada nisu bile visoke i stabilne. Ali objašnjenje predsednika vlade da će do opadanja BDP-a doći zbog svetske ekonomske krize jeste velika novost, jer su ministri dosad gotovo horski ponavljali da Srbija neće imati štetnih posledica od svetske ekonomske krize, i da čak – kako je izjavio jedan od potpredsednika vlade – od aktuelne krize može imati i znatne koristi. Šta se to dramatično i preko noći promenilo u glavama srpskih ministara? Da li je i najava posete delegacije MMF-a mnogima otvorila oči, potvrđujući da je stanje srpske ekonomije mnogo gore nego što se oficijelno prikazuje.

Dramatičan apel pojedinih ministara da će rast prilično niskih penzija veoma nepovoljno uticati na srpski budžet, i da on u narednom periodu ne može izdržati takav udar, veoma indikativno pokazuje trenutno stanje srpske privrede. Očigledno je da nije problem u rastu penzija, jer će i posle povećanja one biti vrlo niske, nego u nedovoljnom rastu srpskog BDP-a. Dok druge dinamične ekonomije (Kina) već skoro dve decenije ostvaruju dvocifrenu stopu rasta, prosečan godišnji rast srpskog BDP-a u poslednjih sedam godina jedva je prešao pet odsto.

Ključno je pitanje da li je rast našeg BDP-a mogao (morao) biti viši, s obzirom na to da je u Srbiju u poslednjih sedam godina po raznim osnovama (izvoz, novo zaduženje, doznake dijaspore, strane direktne investicije, donacije, prihodi od privatizacije) ušlo skoro 105 milijardi dolara. Šta će se desiti sa rastom srpske privrede kada neki od ovih izvora izostane ili se smanji njegova izdašnost? Zbog aktuelne finansijske i ekonomske krize, ponuda inostranog kapitala će znatno opasti, dok će cena njegovog korišćenja porasti. U zemljama kao što je naša, koje su se u razvoju dominantno oslanjale na strani kapital, neminovno mora doći do kontrakcije privredne aktivnosti, što će usporiti tempo rasta bruto domaćeg proizvoda. Srbija je, dakle, u proteklih sedam-osam godina olako propustila priliku da izborom drugačije strategije razvoja i efikasnijim korišćenjem nemalih raspoloživih sredstava ostvari znatno višu, pa čak i dvocifenu stopu rasta BDP-a.

Stanje ostalih vitalnih parametara srpske privrede, nažalost, ne ostavlja previše prostora za optimizam. Inflacija se ponovo zahuktava (preko 10 odsto), rekordno visoka nezaposlenost (oko 30 odsto) veoma sporo se smanjuje, spoljni dug dramatično raste (30 milijardi dolara), deficit trgovinskog bilansa obara rekorde (preko 10 milijardi dolara), a cene akcija na Beogradskoj berzi drastično padaju (preko 70 odsto).

Kako onda razumeti aktuelne izjave srpskih zvaničnika da će hlađenje srpske privrede nastupiti zbog svetske ekonomske krize? Da li bi srpska privreda usporila i da nije bilo poremećaja na svetskom finansijskom tržištu? Šta o tome misle građani Srbije? Da li su zadovoljni dosadašnjim efektima zakasnele srpske tranzicije? Ocene su veoma slojevite. Preovladava utisak da vlasti često i olako za sve tranzicione promašaje razlog nalaze u bliskoj prošlosti. Ona, bez sumnje, ima znatnog uticaja, ali zar i ostale tranzicione zemlje nisu imale takođe neku prošlost koja opterećuje? Da li se i posle sedam godina ima smisla pozivati na događaje iz dalekih devedesetih?

Dosadašnjom tranzicijom su bez sumnje zadovoljni tajkuni, političari na vlasti i deo intelektualne i druge elite koja je doživela emancipaciju u novom tranzicionom dobu (tranzicioni dobitnici). Tranzicijom su duboko nezadovoljni svi oni koji su ostali bez posla, položaja i društvenog uticaja (tranzicioni gubitnici). Između jednih i drugih se nalazi veliki broj građana, čija su osećanja pomešana. Očekivali su mnogo, dobili su malo, nazad se ne može (neko i ne želi), a budućnost je potpuno neizvesna. Biće da su tranziciju razumeli malo drugačije. Sa unapred poznatim pravilima koja svi poštuju, sa odgovornim političarima koji rade u interesu naroda, sa kapitalistima koji imaju slovensku dušu, sa dovoljno posla za sve koji hoće da rade... Očekivalo se i više pomoći razvijenog sveta, brži ulazak u Evropu, drastičniji raskid sa bližom prošlošću... Nade su izneverene, jer je Evropa dalja nego ikad, pravila nisu ista za sve, korupcija buja na sve strane, a na vlast su ponovo došli oni koje je narod srušio oktobra dvehiljadite. Umesto socijalno odgovorne države i jednakih prava na startu, Srbija se našla u kovitlacu divljeg predatorskog kapitalizma, u kome pravila određuju vlasnici sumnjivo stečenog kapitala. Zato i ne čudi zbunjenost većine građana. Želeli bi da veruju da put u bolji život vodi preko Evrope, ali im svakim danom postaje sve jasnije da to nije moderni široki autoput, već uzana, krivudava i veoma opasna balkanska džada.

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu