Poraz je častan, neigranje nije

Sutrašnje polufinale Kupa Srbije Crvena zvezda – Partizan (19 č) zavisi od ćefa fudbalera „crno-belih”. Nezadovoljni su suđenjem u subotu, u „večitom derbiju”, i svoj „opravdani gnev” bi da iskažu tako što neće ni da dođu u Ljutice Bogdana, na okršaj s istim protivnikom, koji odlučuje o finalisti. Čak je njihov klub otkazao pres-konferenciju, uobičajenu uoči svakog susreta.

Po onome što procuri iz Humske 1 igračima je dosta više nepravde, ne žele da se opet neki sudija poigrava s njima i tome slično. Neka bude da je stvarno tako, ali što se pre toga ne pogledaju međusobno u oči, pa da raščiste ko je među njima vera, a ko nevera.

Niko da zapita Kovačevića šta mu bi da kao poslednji čovek odbrane pokuša da predribla dvojicu protivničkih igrača? Gde je video da se to radi, ko ga je tome naučio?

Antić tokom cele sezone panično izbacuje loptu na noge protivniku, a da je iole pribraniji mogao bi da je mirno primi ili pusti da izađe. I protiv Crvene zvezde je, zaslepljen strahom, nekoliko puta servirao loptu protivniku. Da li mu je tokom sezone neko od saigrača ukazao na to, posavetovao ga da, dok lopta leti ka njemu s drugog kraja igrališta, ima vreme da „baci pogled” oko sebe?

Natho, fudbaler koji zalazi u godine u kojima već može da se oproba i kao trener, ne samo što je izgubio loptu na sredini terena, nego je dodao idealan for protivničkom igraču za protivnapad, posle čega je Antić zakasnio za Bukarijem i skrivio penal.

I na svakoj utakmici ima takvih neshvatljivih grešaka „crno-belih”. A saigrači ćute. Iz nekakve kolegijalnosti ili što je u savremenom sportu nepristojno da se iskreno govori o sebi i svojima?

Da Kovačević nije častio Zvezdu, pa je izjednačila odmah po Partizanovom vođstvu, da Natho nije poklonio kontranapad, ne bi bilo ni jednog ni drugog penala za Zvezdu. Da ovaj nije ovo, a onaj ono, ne bi došlo do spornog duela Ndijajea i Markovića, posle čega su „crveno-beli” drugi put izjednačili (ili bar ne bi bilo bitno da li je to bio prekršaj).

Partizan je izgubio i taj poraz je častan. Neigranje utakmice takođe donosi poraz, ali je to onda nečasna predaja.

U prethodnoj „večitom derbiju”, 172, bilo je nerešeno (2:2). U ovom poslednjem, 173, Partizan je pretrpeo poraz (3:2), a bio je bolji, nego pre mesec i po na tom istom terenu, na kome bi trebalo i sutra da se sastane s komšijom.

Prošli put ga je sreća obilato podržala, ovoga puta je učinila šta je mogla, ali neki njegovi igrači su joj odmagali. Suštinski, štab „crno-belih” je smislio dobar ratni plan. Napad na početku (u oba poluvremena je to donelo vođstvo), potom držanje protivnika što dalje od svog gola, ispucavanje lopte na tuđu polovinu da je vezni red ne izgubi u opasnoj zoni i slične pouke iz 172. „večitog derbija”, omogućili su Partizanu da ostavi bolji utisak, nego ranije.

Bilo je tu i lepih poteza (Baždarev udarac u prvom minutu, Gohova stativa, nekoliko brzih dodavanja iz prve ili druge), a i ponovljenog podviga samo što je ovoga puta u toj ulozi golmana Jovanovića izvrsno zamenio „kaskader” Krunić.

Ono što su odlično smislili za ulazak u boj Partizanovi stratezi su poništili zamenama. Sve su obavljene dok je bilo 2:1 i verovatno je namera bila da se to vođstvo sačuva. Preke potrebe za tim nije bilo, jer je utakmica tekla na Partizanovu vodenicu. Između subote i srede je malo vremena, ali je moguće da Duljaj sa svojim saradnicima i iz toga izvuče naravoučenije, pa se njegov tim uzdigne za jedan nivo više.

U sva tri meča u ovoj sezoni njegovi igrači su dali Zvezdi po dva gola. Doskora je bila neostvarljiva jedna jedina lopta u njenoj mreži. Ako budu razmišljali o unapređenju svoje igre Partizanovi fudbaleri bi sutra mogli da zaslade sve čaše žuči koje su ispili. A što se suđenja tiče – pa, neka se prisete koliko su samo puta ove godine njihovi uspesi, neki čak za „Verovali ili ne”, povezivani s naklonošću sudija? Ali, ko gubi taj se i ljuti. Svejedno da li s pravom ili ne.

Na opštu žalost, vreme viteštva je prošlo i za sve neuspehe je kriv neko drugi. Ponekad i jeste tako, ali zbog toga koplje ne treba da se baci u trnje, nego da se vežba da se bolje gađa.