Srbiju će u svakom trenutku čuvati 5.000 specijalaca

Aktivnosti u vezi s „Projektom 5000” odvijaju se planiranom dinamikom, a već sada mogu reći da je projekat dao odlične rezultate i da su sposobnosti specijalnih snaga Vojske Srbije na najvišem nivou od nastanka ovog tipa jedinica, čak i u poređenju s nekadašnjom, mnogo brojnijom JNA, kaže u intervjuu za „Politiku” general Milan Mojsilović, načelnik Generalštaba Vojske Srbije.

Možete li da našim čitaocima objasnite koja je osnovna svrha „Projekta 5000”?

Cilj ovog projekta, koji je nastao kao rezultat procene da je neophodno unaprediti sposobnosti za izvođenje specijalnih operacija u širokom spektru na operativnom i strategijskom nivou, jeste da Vojska Srbije raspolaže sa oko 5.000 posebno opremljenih i obučenih specijalaca na koje se Republika Srbija može osloniti u prevenciji i hitnom odgovoru na krize i pretnje po bezbednost države i građana.

Realizacijom projekta biće znatno unapređeni kapaciteti Vojske Srbije za vođenje specijalnih operacija na kopnu, u vazduhu, na vodi i pod vodom, primenom nekonvencionalnih taktika, metoda i opreme, čime se Republika Srbija svrstava u mali broj zemalja s ovakvim sposobnostima.

U prvoj fazi je proširena formacija naših specijalnih jedinica prvog nivoa — 72. brigade za specijalne operacije, 63. padobranske brigade i Odreda vojne policije specijalne namene „Kobre”, a znatno su ojačane i izviđačke jedinice u brigadama kopnene vojske. Realizovali smo prijem kandidata u jedinice prvog nivoa u dva ciklusa, kao i prijem novih pripadnika u druge jedinice putem javnih i internih konkursa.

U junu će biti raspisan novi konkurs za prijem profesionalnih vojnika u 72. brigadu za specijalne operacije i Odred vojne policije specijalne namene „Kobre”, a ovi sastavi, kao i 63. padobranska brigada, uporedo se ojačavaju i oficirima, podoficirima i profesionalnim vojnicima iz drugih jedinica Vojske Srbije.

Paralelno s dogradnjom i povećanjem brojnog stanja, specijalne jedinice opremamo savremenim naoružanjem i vojnom opremom – od novog streljačkog naoružanja, preko optoelektronske, zaštitne balističke opreme, protivoklopnih i besposadnih sistema, do novih specijalnih vozila i transportera.

Profesionalni vojnici u svakom slučaju ostaju oslonac VS, šta bi po vama trebalo unaprediti u oblasti njihovih radnih prava?

Profesionalni vojnici imaju sva prava i obaveze koji proističu iz njihovog statusa profesionalnih vojnih lica na određeno vreme, u skladu sa Zakonom o odbrani, Zakonom o Vojsci Srbije i drugim relevantnim propisima. Međutim, činjenica da su profesionalni vojnici zaposleni na određeno vreme, bez obzira na to što se njihovi ugovori mogu obnavljati dok ne steknu uslove za penziju u skladu s republičkim propisima, nosi sa sobom dozu neizvesnosti i Vojska Srbije će predložiti određena rešenja kojima bi, osim što bi oni dobili veću sigurnost, bili unapređeni i njihov status i materijalni položaj.

Naravno, mora se voditi računa i o starosnoj strukturi Vojske Srbije, pre svega vojničkog sastava, pred kojim su psihofizički najzahtevniji zadaci, za čije je uspešno obavljanje i, sledstveno tome, uspeh u operacijama, neophodno imati mlađi sastav u naponu fizičke snage.

Profesionalni vojnici predstavljaju i svojevrsnu bazu iz koje se popunjavaju druge kategorije kadra, te im je, u skladu s jasno definisanim uslovima, data mogućnost da postanu podoficiri, civilna lica, pa i oficiri, čime bi, između ostalog, rešili i svoj radnopravni status pripadnika Vojske Srbije na neodređeno vreme.

Nedavno ste obavili gađanje iz tenka, kao nekome ko je ponikao iz oklopno-mehanizovanih jedinica, kako vam izgleda uloga tenkista na savremenim ratištima i šta će se od tih iskustava primenjivati u VS?

Ne bi bio prvi put da su tenkovi otpisivani kao prevaziđeno borbeno sredstvo, ali istorija je pokazala da su tenkovske jedinice uvek nalazile način da, primenom novih rešenja na osnovu početnih iskustava iz savremenih oružanih sukoba, ostanu i te kako relevantna i, rekao bih, nezamenjiva udarna snaga, koja može da zada odlučujući udarac na bojištu i da presudno utiče na ishod borbenih operacija. Naravno, ako se koriste u skladu s načelima upotrebe.

Tenkovske jedinice jesu i biće nosilac manevarske snage, a da bi tako i ostalo moraju se pratiti iskustva iz upotrebe tenkova na savremenom bojištu i implementirati najnovija rešenja. Aktuelni oružani sukobi iznova u prvi plan stavljaju neophodnost preduzimanja preventivnih zaštitnih mera, odnosno maskiranja na bojištu, i stalno povećanje zaštite i otpornosti na dejstva različitih ubojnih sredstava.

U tom smislu je u Vojsci Srbije već preduzet niz mera i one su usmerene na (1) unapređenje sposobnosti za uočavanje i otkrivanje neprijateljskih ciljeva i zaštitu i maskiranje sopstvenih snaga, (2) unapređenje kvalitativnih karakteristika oklopne zaštite, pre svega od dejstva protivoklopnih sredstava i bespilotnih letilica, ali i drugih sredstava iz vazdušnog prostora i (3) inoviranje taktike upotrebe. Ja kao tenkista ne propuštam priliku da uzmem učešće u redovnoj obuci i gađanjima tenkovskih jedinica, kako radi svog kondiciranja, tako i radi očuvanja povezanosti s rodom Vojske Srbije iz kojeg sam kao oficir ponikao.

Da li su naši vojnici u mirovnoj misiji Unifil u južnom Libanu ugroženi dejstvima na granici s Izraelom, u kakvoj situaciji se nalaze?

Zadaci mirovne operacije Ujedinjenih nacija u Libanu nisu se promenili, ali jesu uslovi u kojima ih međunarodne snage izvršavaju. Sukobi u pojasu Gaze uticali su na čitav Bliski istok, posebno na područje južnog Libana, gde su raspoređene mirovne snage Ujedinjenih nacija, uključujući i kontingent Vojske Srbije. U Libanu su trenutno angažovana 182 pripadnika Vojske Srbije, od kojih dva štabna oficira u Komandi misije u Nakuri, 38 lica u sastavu voda za zaštitu snaga, 130 pripadnika pešadijske čete i 12 štabnih oficira u okviru španskog bataljona.

Pripadnici Vojske Srbije raspoređeni su u dva sektora, u četiri baze Ujedinjenih nacija, od kojih se dve nalaze na manje od tri kilometra od Plave linije. Baze su u nekoliko navrata pretrpele eksplozije različitih vrsta projektila u neposrednoj blizini, što je dovelo do manjih materijalnih oštećenja. Iako su dejstva u rejonima razmeštaja naših snaga gotovo svakodnevna, nije bilo direktnog ugrožavanja bezbednosti niti direktnog dejstva na pripadnike Vojske Srbije. Neprekidno pratimo stanje u zoni operacije i u stalnoj smo komunikaciji s angažovanim vojnicima i starešinama. Oni su dobro, moral im je na visokom nivou i profesionalno izvršavaju sve postavljene zadatke.

Sistem odbrane ima značajne međunarodne aktivnosti i vi lično kao načelnik Generalštaba VS, ali se čini da su one manje intenzivne u regionu, šta se može učiniti na unapređenju vojne saradnje sa susednim zemljama?

Regionalna saradnja opravdano predstavlja jedan od prioriteta međunarodne saradnje Vojske Srbije, budući da zajedničke aktivnosti sa zemljama u susedstvu doprinose jačanju međusobnog poverenja i razumevanja i da samim tim učvršćuju mir i stabilnost u našem okruženju, kao preduslov za održivi razvoj i opšti napredak.

Vojska Srbija ima vrlo dinamičnu i sadržajnu saradnju s većinom zemalja regiona, o čemu govori činjenica da smo samo prošle godine ugostili načelnike generalštabova Bugarske, Mađarske, Rumunije i Severne Makedonije, dok sam ja bio u poseti Rumuniji i Mađarskoj na poziv načelnika generalštabova ovih zemalja. Ovakav trend je nastavljen i u 2024. godini – prošlog meseca sam u zvaničnu posetu primio načelnika Zajedničkog štaba Oružanih snaga Bosne i Hercegovine.

Sa oružanim snagama zemalja regiona Vojska Srbije sarađuje u svim oblastima od zajedničkog interesa, što su najčešće aktivnosti obuke, školovanje i usavršavanje i ekspertski razgovori. Do februara 2022. godine, kad je donet Zaključak vlade kojim je privremeno obustavljeno učešće pripadnika Vojske Srbije na vežbama s oružanim snagama stranih država, imali smo i vrlo dinamičnu saradnju u oblasti vežbovnih aktivnosti.

Vojska Srbije je otvorena za razvoj vojno-vojne saradnje sa susednim zemljama i spremna je da ponudi svoje kapacitete za obuku stranih polaznika, pre svega u Centru za mirovne operacije i specijalističkim centrima Komande za obuku.

Kada govorimo o regionalnoj saradnji, značajno je pomenuti i učešće Vojske Srbije u radu Konferencije načelnika generalštabova balkanskih zemalja, koja kao jedina vojna regionalna inicijativa omogućava razmenu mišljenja relevantnih sagovornika o aktuelnoj bezbednosnoj situaciji u regionu i mogućim oblicima zajedničke saradnje.

Na Kosmet sam 1999. otišao na zahtev generala Lazarevića

Upravo obeležavamo 25 godina od agresije NATO-a na SRJ, gde vas je zatekao taj rat, koliko je starešina, veterana i danas u VS?

Agresija NATO-a na SRJ zatekla me je na dužnosti načelnika operativnog odseka u komandi 243. motorizovane brigade Prištinskog korpusa. Na dužnost sam došao početkom 1999. godine sa mesta komandanta oklopnog bataljona u Prvoj oklopnoj brigadi, na zahtev tadašnjeg komandanta Prištinskog korpusa generala Vladimira Lazarevića. Pod neprestanim dejstvom avijacije NATO-a, brigada je svakodnevno izvršavala borbene zadatke u zahvatu državne granice i u dubini teritorije protiv terorističke OVK u Kačaniku, Uroševcu, Štimlju, Suvoj Reci...

Sa distance od 25 godina mogu da kažem da sam izuzetno ponosan na vojničke dane iz ratne 1999. godine, na hrabrost starešina, vojnika, civilnih lica i dobrovoljaca Prištinskog korpusa i Treće armije, na komandante jedinica, moje saborce, i njihovu rešenost da stanu pred daleko nadmoćnijeg neprijatelja i zaštite otadžbinu. Osećam i gorčinu u ustima zbog nepravednog akta agresije na suverenu zemlju i potom izvlačenja naših jedinica s prostora Kosova i Metohije, ali i tugu zbog izgubljenih života, uglavnom mladih boraca.

Danas četvrtinu profesionalnog sastava Vojske Srbije čine oficiri, podoficiri, profesionalni vojnici i civilna lica koji su učestvovali u odbrani otadžbine od agresije NATO-a. Njihovo ratno iskustvo i stečena znanja ugrađeni su u svaki segment života i rada Vojske Srbije, i formalno i neformalno, kao deo institucionalnog pamćenja naše vojske, koje je ključno za dugoročan kontinuitet i uspeh svake organizacije.

Ratna iskustva su pokazala da taktika „4M” (mobilnost, manevar, maskiranje i moral) može da sačuva resurse vojske, bez obzira na snagu oružja neprijatelja, odnosno da njegove efekte svede na minimum, što, uz određene modifikacije u skladu s tehnološkim napretkom, važi i danas.