Dar­kov pod­vig iz 1991. i da­nas se pre­pri­ča­va

Od na­šeg do­pi­sni­ka

Pod­go­ri­ca – Go­re­li su i ze­mlja i ne­bo. Voj­ni­ci su bra­ni­li svo­ju dr­ža­vu, onu za ko­ju su pri­li­kom do­la­ska na slu­že­nje voj­nog ro­ka po­lo­ži­li za­kle­tvu da će je, ako za­tre­ba, bra­ni­ti ži­vo­ti­ma. I do­đe to vre­me, ta 1990. go­di­na, kad su So­ci­ja­li­stič­ku Fe­de­ra­tiv­nu Re­pu­bli­ku Ju­go­sla­vi­ju (SFRJ) ru­ši­li, ubi­ja­li nje­ne gra­đa­ne... Opet je kr­va­rio Kor­dun, jer su hr­vat­ske sna­ge ko­je su raz­bi­ja­le ta­da­šnju za­jed­nič­ku ze­mlju naj­pre kre­nu­le da op­ko­lja­va­ju i za­u­zi­ma­ju ka­sar­ne Ju­go­slo­ven­ske na­rod­ne ar­mi­je (JNA), gde su voj­ni rok slu­ži­li go­lo­bra­di mla­di­ći, de­ča­ci ko­ji su pre­ko no­ći po­sta­li rat­ni­ci.

I bi kao u onoj pe­smi De­san­ke Mak­si­mo­vić, „a njih je bi­lo de­set na jed­no­ga”, ali to ni­je upla­ši­lo voj­ni­ke ko­ji su bra­ni­li ka­sar­nu „Me­kuš­je” kod Kar­lov­ca.

Me­đu nji­ma bi­lo je i onih iz Cr­ne Go­re, po­put Dar­ka Vo­ji­sla­va Vla­ho­vi­ća, ko­ji je imao sa­mo 19 go­di­na. Hr­vat­ska pa­ra­voj­ska sva­ko­dnev­no je na­pa­da­la voj­sku i srp­sko sta­nov­ni­štvo, pa je i nje­go­va je­di­ni­ca uklju­če­na u rat­na dej­stva na Kor­du­nu. Iz­u­zet­no hra­bar u od­bra­ni „Me­kuš­ja” kod Kar­lov­ca od že­sto­kih na­pa­da hr­vat­ske pa­ra­voj­ske, po­gi­nuo je u kru­gu ka­sar­ne 28. de­cem­bra 1991. go­di­ne od ge­le­ra ne­pri­ja­telj­skih gra­na­ta.

„Bio sam tu kad je he­roj­ski po­gi­nuo. Bio je ne­ve­ro­vat­no hra­bar. Mno­go ja­da nam je za­da­vao je­dan usta­ški tenk ko­ji je kroz ma­le otvo­re ku­ća ga­đao na­še po­lo­ža­je, oda­kle god dej­stvo­va­li. Jed­nog tre­nut­ka Vla­ho­vić se s voj­ni­ci­ma do­go­vo­ri, bez odo­bre­nja sta­re­ši­na, da usme­re dej­stvo pre­ma ne­pri­ja­te­lju i ten­ku, sa­mo s va­tre­nog po­lo­ža­ja gde se ne na­la­zi Vla­ho­vić. Ne­ko­li­ko na­ših voj­ni­ka ba­ci­še ruč­ne bom­be, dej­stvu­ju­ći i trom­blo­ni­ma. Dva na­ša mi­tra­lje­za otvo­ri­še že­sto­ku va­tru. Vla­ho­vić osma­tra po­lo­žaj gde vi­ri ten­kov­ska cev. Po­što tenk ni­je bio u prav­cu oda­kle se otvo­ri­la že­sto­ka va­tra, mo­rao je da se po­kre­ne i iz­vu­če cev iz otvo­ra zi­da pa da uvu­če cev u dru­gi otvor na zi­du i dej­stvu­je po po­lo­ža­ji­ma gde je otva­ra­na ja­ka ar­ti­lje­rij­ska va­tra”, pri­ča za „Po­li­ti­ku” Ivan Mi­lo­še­vić, ko­ji je u voj­ci bio de­se­tar.

Vla­ho­vić, na­sta­vlja naš sa­go­vor­nik, ta­da je na­re­dio voj­ni­ci­ma da se svi po­vu­ku u du­bi­nu kan­ti­ne, gde su za­šti­će­ni od va­tre­nih dej­sta­va.

„Na bor­be­nom po­lo­ža­ju ostao je sa­mo Vla­ho­vić, če­kao je da po­sa­da ten­ka na­sed­ne na na­šu pro­vo­ka­ci­ju. Imao je ruč­ni pro­tiv­ten­kov­ski pro­jek­til i u tre­nut­ku kad je tenk pro­tu­rio cev kroz otvor zi­da, oko so­ko­lo­vo do­bro na­ni­ša­ni, čvr­sto ste­že pro­jek­til i če­ka. Tenk po­če po­la­ko da se po­vla­či na­zad i iz­vla­či cev. Kad je cev bi­la skroz iz­vu­če­na iz otvo­ra, ne trep­nuv­ši i ne mrd­nuv­ši, Vla­ho­vić ak­ti­vi­ra pro­jek­til. Bi sna­žna eks­plo­zi­ja, dim i va­tra iz ten­ka. Bio je to spa­so­no­sni po­go­dak. Pro­jek­til je pro­šao kroz otvor i di­rekt­no po­go­dio tenk”, pri­se­ća se Mi­lo­še­vić.

Sko­ro da je­dva uspe­va da na­sta­vi pri­ču, ka­že: „Kad je hteo da se po­vu­če i kre­ne u si­gur­no sklo­ni­šte gde su ga če­ka­li dru­go­vi, pa­lo je ne­ko­li­ko mi­no­ba­cač­kih mi­na po­red nje­ga, smrt­no ga ra­niv­ši. Na me­sto po­gi­bi­je Vla­ho­vi­ća do­đo­še sta­re­ši­na i nje­go­va de­se­ti­na. Une­so­še te­lo na bez­bed­no, u kan­ti­nu.”

Ni­je bi­lo pu­no vre­me­na za opro­štaj od dru­ga, usle­di­lo je hr­vat­sko gra­na­ti­ra­nje. Dar­ko Vla­ho­vić, he­roj, sa­hra­njen je uz voj­ne po­ča­sti 2. ja­nu­a­ra 1992. go­di­ne na gro­blju u Sre­ten­skoj Go­ri, Rov­ca. Za iz­u­zet­ne voj­nič­ke vr­li­ne i hra­brost u to­ku rat­nih su­ko­ba una­pre­đen je u čin mla­đeg vod­ni­ka i post­hum­no od­li­ko­van Or­de­nom za hra­brost Pred­sed­ni­štva SFRJ. U znak pri­zna­nja za is­po­lje­ni pa­tri­o­ti­zam u od­bra­ni otadž­bi­ne, ime ju­na­ka, mla­đeg vod­ni­ka Dar­ka Vla­ho­vi­ća, ure­za­no je na spo­me­nik u ka­sar­ni „Ma­sli­ne” u Pod­go­ri­ci da sve­do­či o ge­ne­ra­ci­ji re­gru­ta do­stoj­nih rat­ne sla­ve svo­jih pre­da­ka.

No­vi­ca Đu­rić