Još jedna tura pred fajront

Kad su s početkom tranzicije nakratko zatvorene kafane čuvenog „Bermudskog trougla”, neformalno udruženje novinara „Politike” i Radio Beograda (sa simpatizerima iz „Borbe”), našli su utočište u bifeu „Herceg Novi”, u gornjem delu Skadarske ulice, poviše našminkane „Skadarlije”.

Prisustvo upravo prispelog novinarskog „učenog društva” izmenilo je krvnu sliku tog nekad pustog svratišta, pa je onde zalazila i pristojnija klijentela: umetnici, profesori, nekoliko akademika, poslovni ljudi, neki tobož zabludeli političari, za njima i radnici Službe, čak i „kafedžijska konkurencija”, te se zato i komšiluk promenio i profinio.

Uz mezetluke, salate i jela sa roštilja kao „specijalitet kuće” bila je karta pića sa cenovnikom koji nije morao da se čita zdesna ulevo!

Galerija zaslužnih

Onda se neko dosetio da zidove kafane ukrasi portretima redovnih gostiju, a taj posao obavili su čuveni karikaturisti „Politike” i „Večernjih novosti”. Nacrtano ih je i okačeno pedesetak, dvostruko više nego što ima sedećih mesta.

„Herceg Novi” nasledio je položaj i ugled kafane „Vuk Karadžić”, mada mu je povest zamagljena selidbom. Jer, pre pola veka premešten je u lokal u kojem je nekada bila mesara, pre toga radnja sa kancelarijskim priborom, a na njegovom mestu osvane bakalnica. O tome je dosta znao gosin Šiško, manje poznat kao Stevan Jovanović, koji je vek poživeo u susednoj zgradi s brojem 4 (a preko dana za prvim stolom sleva). Nažalost, otišao je na poslednje putovanje, a niko se nije dosetio da pribeleži njegova sećanja (uteha bi mogla biti to što se i njegov lik razaznaje među okačenima). Bio je duša od čoveka, a upamćen je po tome što je kreštao kada priča i što je novinarskoj bratiji uvek zazivao turu prkosno odbijajući uzvratnu čast.

Komšiluku je bila predvorje stana, Petru Kralju odmorište na putu od Dorćola do Ateljea 212 i natrag, a Radetu Vučkoviću kad krene do centra grada, slikaru Rogiću i profesoru arheologije Đorđu Jankoviću ilegalno utočište, etnologu Dragomiru Antoniću svratište za lečenje osame, a Petar Zečević, osnivač i direktor PKB-a, svraćao je i pod stare dane... Bila je utorkom i petkom i mesto okupljanja novinskih fotografa, slikara kada naiđu (čitaj, redovno), pesnika i pisaca kada se smrači, političara i javnih radnika za videla, oko ručka, da ne narušavaju ugled, stranih gostiju Beograda neprekidno zadivljenih prizorima koje nigde nisu zaticali, a gradski boemi su joj bili nešto kao „začinski dodatak”. Ali...

Novinska patka

Kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da će to utočište prestati da radi 1. maja! Što je još strašnije, ni 30. aprila kafana neće primati usputne goste jer je unapred rezervisana, a mnogi su nameravali da se tog poslednjeg dana oproste od nje, personala, i drugara kako dolikuje.

– Tačno je, kafana je 30. aprila rezervisana – objasnio je gazda Zoran Marković radoznalom gostu sa setom u glasu.

– Jer od 1. maja sam u penziji pa sam je rezervisao za sebe i vas, redovne goste, od kojih su mnogi postali moji iskreni prijatelji. Žalim što odlazim, a radujem se jer ću konačno moći malo vremena da posvetim i sebi – najavljuje Marković.

A šta će biti sa kafanom?

– Pomislio sam da će se u ovaj prostor useliti štogod drugo, ali sam otkrio da će ipak ostati kafana kada me je vlasnik poslovnog prostora, moj stari poznanik i dobar čovek, ljubazno zamolio da mu prodam ovu „galeriju u galeriji”, a ja mu objasnio da ona ne pripada meni, već „Herceg Novom” i gostima. Tako sam dokučio da kafana ostaje to što je i bila jer sumnjam da bi naše portret-karikature pristajale frizerskom salonu, biljnoj apoteci ili prodavnici suvenira... A i valja sačuvati kafane koje su ušle u gradsku istoriju, urbanu geografiju i mitologiju podižući ugled metropole.

Nazdravili smo razdragano u to ime... pa još i „na račun kuće”!