Država jeftinih žitarica

Život je svakog dana sve skuplji, plate i penzije su iste, a žitarice sve jeftinije.

Narod se nikada ne prevari u biranju svog udesa!

Tajkuni određuju cenu merkantilnog suncokreta proizvođačima u Vojvodini, a posle toga im margarin „dobro jutro” prodaju po višoj ceni nego građanima Crne Gore i Bosne i Hercegovine.

Čudna je agrarna politika... Ne znam kako ratar preživljava kada je za kilogram suncokreta 2007. godine dobijao 30 dinara, a ove godine 24, za pšenicu 21, a 2008. godine 13 dinara. Da li to znači da će i hleb biti jeftiniji? Najzanimljivije je što je kukuruz 2007. koštao 17, a sada ga tajkuni od ratara kupuju za pet dinara. Izvoz je odobren pa mogu da ga prodaju mnogo skuplje. Bez obmane, čovečanstvo bi puklo od očaja i dosade.

Ćute i republika i pokrajina! Šverceri iz Novog Pazara voze iz vojvođanskih sela vagone mukom stvorene pšenice koje utapaju na Kosovu i Metohiji, na štetu države i građana Srbije.

I nepismeni beže od zemljoradničke muke, iz provincije u Beograd, jer tamo nema blata i prljavštine.

Do kraja života pratiće me slike prljavog detinjstva kada sam sa familijom okopavao kukuruz, a najviše one kada smo ručno čupali luk i arpadžik na temperaturi od 40 stepeni Celzijusovih. Suvih usana, puzili smo dugačkim brazdama 400 metara, korak po korak, a kada bismo ožedneli i ogladneli bacili bismo alat i potrčali nazad do traktorske prikolice, koju su nam ostavili na njivi. I dalje čujem zvuk poklopaca sa metalnih kofa iz kojih smo čančićem zajtivali vodu, pa smo onda sipali jedni drugima, naizmenično, da operemo ruke. Posle toga šire se stare bunde ispod traktorske prikolice, preko bundi beli čaršavi, na čaršavima komadići slanine i korice hleba. Najeli bismo se i zaspali mirnim snom... Tako je isto i danas u Banatu, ništa se nije promenilo od Miloševićeve vladavine.

Protiv sam kvazidemokratije koja vodi ka savršenom kapitalizmu u kome će se 10 odsto građana baškariti na svojim plažama, a u kom će, zbog minimalnih primanja, njih 90 odsto biti neslobodni. Znam hiljade ljudi koji nisu maknuli iz svog rodnog mesta, nije ni čudo kada na njih i žaba diže nogu...

Potičem iz Banata, živim u Beogradu, razumem i jednu i drugu stranu. Svi smo mi isti. Građani Beograda jedva preživljavaju, cene skaču, plate i penzije ostaju iste, ali im je, u proseku, lakše. Vojvođani prodaju kukuruz za samo pet dinara da bi mogli da se zgreju, da pošalju decu u školu, a proizvode suvo zlato.

Obožavam, zato, kada Čanak postavi ono svoje čuveno pitanje: „Gde su bre pare?!”.

Student književnosti, pesnik