Zvono s berze
Rus i Rusija ne gledaju jednim te istim očima na svoju, „američki” izvezenu krizu. Razlog je jednostavan – domaći kapitalizam je relativno kratkovek, u izrastanju je. Nije prema tome ni uspeo da ščepa građaninana način kako je to učinio njegov stariji, krajnje liberalan američki brat, pa je i kriza za ovo kratko vreme i dalje briga države, a manje Rusa pojedinačno.
S prihodom odprosečno osamnaest hiljada rubalja (700 dolara), Rus još nema onih milion dolara „životne ušteđevine”, s kojom će Amerikanac poći na dno bede zajedno sa bankom koja je bankrotirala. Razlog je prost. Društvena srednja klasa u Rusiji, zatečena zemljotresom finansija,još je neomasovljena. Tu je, doduše, njen čelni ešelon, ali ovaj tek što je utolio svoju „sovjetsku” glad za potrošnjom – pribavio bolji stan i auto, otkrio čari putovanja, prednosti privatnog lečenja.., i nije imao vremena da „akumulira višak” s kojim će se nekada kasnije pojaviti, da ih uvećava „igrom” na berzi.
Prema tome, za razliku od „srednjaka” Amerikanaca, koji se osećaju uništenim, Rusi se, kao masa ne bude s bolom pod grudima. Rano im je. Nisu imali kada da upoznaju „blagodeti” ropstva kapitalu , razvijenog ponudama lakog zaduživanja, agresivnom reklamom, kreditnim karticama i „povoljnim” zajmovima. I, dabome, zaobilazi ih iskustvo grubog buđenja iz „lake dostupnosti” – time što na primer usred tog nekog„života iz mašte” moraju naprasno s decom na ulicu, jer „njihov” stan oduzima sudski izvršitelj banke.
Nijedrugačije ni sa osiguranjima za starost. Privatna penziona osiguranja („Zlatna jesen, za one koji misle na vreme!”), propagiraju se i uplaćuju tek odnedavno. Penzije su, znači, te koje jesu – „državne”, ali nisu u opasnosti od propasti fondova uvučenih u rizik da se uvećavaju na berzi. U zdravstvu, još je stub oslonca „dobro staro socijalno”. Takvo kakvo je, makar i korumpirano, ne nalaže da se (kao tamo preko Atlantika), pre polaska lekaru pođe prvo u banku i proveri račun.
Za razliku od Amerikanca, Rus će dakle, u ovoj za njega početnoj krizi, više čuti huk rušenja nego što će biti u opasnosti da bude pod ruševinama. To je velika povlastica Medvedevu i Putinu, u odnosu, na primer, na Buša ili Brauna.
Doduše, u iskustvu Rusa postoje dva krizna trenutka – taj iz 1992, kada je Gajdar, svojom „šok terapijom” šlogirao rublju i uništio „sovjetske ušteđevine” (pridodavši loptu da Čubajs uz pomoć inflacije onda lakše razdeli naftu i obojene metale), i onaj blaži 1998, ali sve to pripisano je Jeljcinu. Danas vlada uverenje da je Putin vratio vagon na kolosek, i Rusi su prepustili da o budućnosti brinu Medvedev i Putin. Pojedinačno ušteđene sume su skromne, i najvećma na računima kod nekoliko poludržavnih ili državnih banaka. Iza banaka je Rusija.
Poverenje u vlast pojedinaca je neka vrsta depozita s rokom. Idila visokih očekivanja greje grudi, ali i ona traje do prvog zakašnjenja u isplati. Očekivanja Rusa jesu visoka. Pothranjivana su tokom priprema za predsedničko ustoličenje Medvedeva, izdašno obećanim poslom, stanovima, platama i penzijama. U međuvremenu, nešto što Rus o kojem je reč ne mora znati ali znaju Putin i ministar finansija Kudrin, „američka” kriza povlači u vrtlog i Rusiju. Devizne rezerve, smanjene su za mesec dana sa više od petsto milijardi na tri stotine milijardi dolara. I Moskva ubrizgava „doze” bankama. A nema kao do sada milijardi od petroleja da popune i povećaju „stabilizacioni fond”. Pala je cena nafte, usporava svetska privreda. U julu, nafta je blagajni donosila milijardu i 300 miliona dolara – na dan. U oktobru, trećinu manje. Gasprom, procenjivan na 350 milijardi dolara, „splasnuo” je na oko sto milijardi, i tvrdi se neće biti u stanju da finansira neka od ulaganja. Na primer„Južni tok”. Putin je obećao pedeset milijardi dolara vojsci. Obećao je petsto milijardi dolara za puteve i železnicu u Sibiru. Sada se mora nadneti nad spisak i precrtavati – a Rus trenutno spasen briga spoznaće ih ako to što mu je obećano strada pod olovkom velikog korektora.