Poslednji let s Tempelhofa

Posle duge neizvesnosti, političkih preganjanja i sudskih sporenja, uprkos protestima građana Berlina i protivljenju jednog broja istaknutih ličnosti, među kojima i kancelarke Angele Merkel, sudbina najpoznatijeg nemačkog aerodroma je konačno zapečaćena: na Tempelhof je juče sleteo poslednji putnički avion, na liniji Brisel– Berlin i nekad najveći i najmoderniji aerodrom na svetu zatvoren je za saobraćaj posle osamdeset pet godina.

Nemačka glavni grad je ostao bez istorijske „vazdušne luke” u samom srcu grada i sada „spao” na samo jedan aerodrom: Tegel. Onaj drugi, na istočnoj strani, Šenefeld, takođe je zatvoren: tamo se gradi budući, i glavni prestonički aerodrom, Berlin – Brandenburg u koji će, prema prvim proračunima, na kojima se nikad u ovako velikim neimarskim poduhvatima ni u Nemačkoj ne stane, biti uloženo 2,2 milijarde evra.

Poslednji pokušaj da se lokalnim referendumom Tempelhof spase, bio je neuspešan i uzaludan: u izjašnjavanju je učestvovalo premalo građana. Na radost gradskih vlasti: aerodrom su, u poslednje vreme, uglavnom koristili (bogati) vlasnici malih aviona i njegovo održavanje uveliko je prevazilazilo tanke prihode koje je ostvarivao. Ionako prezadužen (gotovo sedamdeset milijardi evra!), grad je sve teže pokrivao njegove gubitke, koji su godišnje prelazili iznos od petnaest miliona evra.

Tempelhof je, inače, pušten u saobraćaj 1923. Današnji izgled, i gigantske razmere, stekao je, međutim, u vreme nacista, između 1936. i 1941. godine, po planovima arhitekte Ernsta Zagebila. Polukružna pristanišna zgrada duga više od jednog kilometra, pravi betonski kolos, s beskrajnim lavirintom podzemnih prostorija, bunkera i hala, na prostoru od 290.000 kvadratnih metara, ogromnim kružnim krovom, s kojeg su avioni na pisti izgledali kao igračke, sa trinaest stepenišnih tornjeva, imala je sopstvenu toplanu i vodosnabdevanje.

Aerodrom je odigrao posebnu ulogu u vreme čuvene blokade zapadnog Berlina koju je Sovjetski Savez uveo 1948. Za gotovo godinu dana blokade, svemilionsko stanovništvo je, u bukvalnom smislu, zavisilo od pomoći iz vazduha: na pistu aerodroma gotovo svakog minuta, u dotad besprimernom vazdušnom mostu, sletali su (najviše) američki, britanski i francuski avioni koji su grad snabdevali hranom i ostalim potrepštinama. O toj akciji ispredane su čitave legende, napisane mnoge knjige i snimljeno nekoliko filmova. Ona je, umnogome, bila oslonac nemačko-američkog pomirenja, savezništva i prijateljstva. 

Mamutsko zdanje je, kao istorijski spomenik, stavljeno pod zaštitu i njegova dalja sudbina i namena čitavog prostora, koji, uključujući piste, zahvata površinu od 365 hektara, posve je neizvesna. U toku je prikupljanje ideja. Za sada ništa konkretno. O velikom zdanju koje je isključeno iz saobraćaja, brinuće se, do daljeg, trideset osmoro zaposlenih i devet vatrogasaca. Za njegovo održavanje grad će izdvajati mesečno nešto više od milion (poreskih) evra.