Stamene žene u kopovskim šinjelima

Tamnava – Zapadno polje – Svaki milimetar kopa poznaje Milena Dejanović iz Lazarevca, geometar Geodetske službe „Tamnava – Zapadno polje”. Već 37 godina radi u direktnoj rudarskoj proizvodnji, ravnopravno s muškarcima. Lako se bori i sa nekada surovim uslovima, užarenim tropskim danima, polarno hladnim jutrima, mećavama, blatom i uz mnogo kopovske prašine.

– Zamislite samo na šta smo ličili kad smo se svi sručili u blato dok smo gurali taj gaz koji se zaglavio! Ma oči ti se ne vide od blata, ne razaznajemo se. Kaljavi od glave do pete, a već smo dovoljno bili prašnjavi, umorni od nošenja tone opreme, iscrpljeni od preskakanja traka… Ali eto, mi i te teške trenutke pamtimo više kao komične – priča nasmejana i posve šarmantna Milena.

– Nije lako biti geometar u rudniku, a još teže je biti žena u tom zanimanju. Kop sigurno nije gostoljubivo mesto, pogotovo kad je najgore, kad upeče sunce ili kad „lije kao iz kabla”. A kad se siđe „u rupu”, nema izlaska dok se posao ne završi. Šta nam sve koža trpi, prvi pocrnimo, ali i bore dobijemo. Navikla sam na svoj posao, pa ga veoma poštujem – ističe Milena.

A posao geometra je veoma odgovoran – prate sva dešavanja na sistemima, svako pomeranje tračnih transportera, daju nivelete za placeve, računaju zapreminu iskopanih masa, rade potrebne obračune dva puta mesečno, eksproprijaciju, poslove u građevinskoj struci, primenjuju razna geodetska merenja u mašinstvu... Od nedavno poseduju i dron koji koriste kako na „Tamnavi”, ali i na kopovima Polje „G” i „Radljevo”.

– Koliko kilometara pređem u toku dana po kopu ne znam ni sama. Samo jedna traka je tri kilometra duga. Naravno, ne ide se uvek peške, ali kad prevoz ne može da prođe, nema druge opcije. I sve vreme nosim opremu. Jer mi smo po tome jedinstveni u kopu, niko nije natovaren kao mi – radno odelo, zaštitna oprema, šlem i cokule, nosimo stativ, instrumente, kolje, sekire, značke – pojašnjava Milena.

Za Radu Beljić Radojičić iz Uba kažu da je „sredila krš” i sada sve drži pod kontrolom. Kao mašinski inženjer operative i odgovorno lice za upravljanje otpadom na zapadnotamnavskom ugljenokopu, ova dama ima pune ruke posla. Samo formiranje sistema upravljanja otpadom je bio kompleksan posao, ali primenjujući princip temeljne generalke u kući, jer svaka žena zna da se nagomilani „haos” jednom mora srediti, Rada se godinama borila i izborila da uspostavi red.

– Vodim evidenciju i radim izveštaje za sve vrste otpada koje se generišu na kopu „Tamnava – Zapadno polje”, sarađujući sa službom za upravljanje i otpadom i opasnim materijama u sektoru za zaštitu životne sredine – kratko i jasno objašnjava Rada zašto je njen posao poseban i bitan.

– U našoj sredini gde je prioritet proizvodnja uglja, otpad se teško prepoznaje kao resurs jer generalno nemamo dovoljno razvijenu svest o tome. Međutim, poslednjih 14 godina se bavim otpadom i veoma sam ponosna na ovo što smo uspeli – ističe Rada, koja je na ovom kopu počela da radi pre 27 godina, odmah posle završenih studija.

Zahvaljujući očevom spartanskom načinu vaspitanja, vrednoj, prilagodljivoj i upornoj Radi nije bilo teško da opstane u pretežno muškom kolektivu i da ravnopravno s kolegama radi svoj posao najbolje što ume.

– Najteže je bilo ustrojiti i navići ljude da prepoznaju, prikupljaju i klasiraju otpad po kopu i radionicama. Kod nas je najzastupljeniji neopasan otpad, gvožđe i čelik, najveće količine takvog otpada stvaramo – objašnjava Rada, dodajući da se kontrolisanjem otpada čisti i oslobađa prostor koji im je stalno potreban.

Na crpnoj stanici Radljevo, koja se nalazi uz samo protočno jezero Kladnica, Ana Živanović iz Šopića radi poslednjih osam godina kao rukovalac pumpi u okviru Službe za odvodnjavanje. Elektromehaničar po struci, nakon završene srednje škole Ana je deset godina radila kao evidentičarka. Međutim, kako sama ističe, više se pronašla u ovom izazovnijem, mada i dosta zahtevnijem, poslu pumpara nego u kancelariji. Kontrolisanje pet pumpi u crpnoj stanici, dve pumpe u vodosabirniku i devet bunara na krovini kopa osnovni su Anin zadatak.

– Dežuram na crpnoj stanici, gde kontrolišem pumpe koje crpe vodu iz kopa u jezero, a optimalni nivo jezera održavam tako što se pumpama voda šalje u reku Kolubaru – navodi Ana, koja utorkom i petkom obilazi i prati i devet bunara otpadnih voda na krovini kopa.

Zapamtiti i upoznati svu opremu, razlikovati različite vrste pumpi, znati svakog trenutka njihovo brojno stanje, poznavati raznorazna creva i njihove mere – to je bio najveći izazov za Anu. Mnogo joj znači što ima odlične kolege. Njihove vredne ruke napravile su oko crpne stanice pravu malu zelenu oazu s voćkama, cvećem, klupicama za odmor, a blizina jezera i njegovog bogatog biljnog i životinjskog sveta čini da se lako zaboravi da je rudnik tu negde iza ćoška.