Svi bi da pregovaraju u Maskatu

Tanja Vujić

Mistične himne sufija. „Labudovo jezero” u koreografiji kineske akrobatske trupe. Pučinijevi „Boemi” i omaž Mariji Kalas. A za kraj sezone „Šeherezada” u izvođenju baletske trupe iz Kaira. Prolećni repertoar Kraljevske opere Omana u Maskatu (osnovane 2011), slikoviti je primer posvećenog umrežavanja svetova, po kome sultanat na krajnjem jugoistoku Arabijskog poluostrva postaje sve poznatiji u globalnoj areni žestokih sučeljavanja, posebno onih na Srednjem istoku. Oman inače već decenijama ima izraziti talenat da upriliči diplomatski menuet – otmeni ples u kome se igrači ne dodiruju.

Svežih primera je tu pregršt. Timoti Lenderking, specijalni izaslanik SAD za Jemen, nedavno je boravio u Omanu kako bi razgovarao sa domaćinima, između ostalog, i o zabrinjavajućoj upornosti proiranskih Huta da nemilice gađaju civilne i zapadne vojne brodove na južnim prilazima Crvenom moru. Nekoliko meseci ranije, pred Novu godinu, mornarice Omana i Irana izvele su združenu pomorsku vežbu nadomak Ormuskog prolaza kako bi „ojačale borbenu gotovost u slučaju bezbedonosnih izazova”. Potom su u januaru visoki zvaničnici Vašingtona i Teherana imali priliku da u Maskatu razmene mišljenja o Hutima i o ponečemu još, a da se nijednom tamo lično ne susretnu i da vest o tom diplomatskom menuetu procuri tek dva meseca kasnije.

Oman je „država sagovornika”, smatraju upućene diplomate iz belog sveta. Iza tog uglednog rejtinga stoji vizija slična onoj što je harmonija u muzici, koje je u izobilju na repertoaru Kraljevske opere u Maskatu. Bilo kako bilo, to velelepno zdanje u elitnom kraju Šati el Kurm, građeno je inače punih deset godina, sa idejom osnivača modernog Omana, sultana Kabusa bin Saida (1940–2020) da siromašnu, ultrakonzervativnu državu izvede iz višedecenijske izolacije i utisne na geopolitičku mapu regiona i sveta.

Da ostvari tu viziju, britanski vojni đak, Kabus bin Said je upola glasa u razgovoru u jednom hotelu u Londonu 1970. godine, obavestio svog oca Saida bin Tajmura, sultana od Maskata i Omana, da od tog trenutka više nije vladar. Od skrajnute zemlje u kojoj je dotle bilo zabranjeno slušanje radija i nošenje naočara za sunce, Oman je pod upravom sultana Kabusa bin Saida, inače velikog ljubitelja klasične muzike, u sledećih nekoliko decenija prerastao u stratešku pozornicu najdiskretnijih mirovno-diplomatskih pregovora u tom delu sveta. Čitave studije napisane su o Omanu kao „Švajcarskoj Srednjeg istoka”.

U areni izrazito podeljenih strana, Oman je tako svojevremeno javno podržao mirovne razgovore Egipta sa Izraelom 1977. i pregovore u Kemp Dejvidu 1978. Dugogodišnji sagovornik šaha Reze Pahlavija, sultan Kabus je po svrgavanju šaha 1979. očuvao istorijske veze Irana i Omana, potom i sa režimom ajatolaha Homeinija, da bi 1980. Maskat bio prva arapska prestonica koja je ušla u delikatni vojni sporazum sa Amerikom.

Menuet je u Maskatu potom dosledno igran decenijama. Tako, direktor CIA Vilijam Berns u svojoj knjizi „Pozadinski kanal” („Back Channel”), otkriva koliku je ulogu igralo posredovanje Omana u potpisivanju nuklearnog sporazuma Zapada sa Iranom 2015. godine. Prema Bernsu, iranski zvaničnici su porukom preko Omana još 2012. predložili SAD prvi susret u Maskatu.

Mostovi su potom zidani i rušeni, ali je Oman ostao dosledan svom diplomatskom imidžu, najpre za dobrobit zemlje sa 4,6 miliona stanovnika (oko dva miliona su stranci).

Osnivačka članica Saveta za saradnju zemalja Zaliva (GCC), ozbiljan vojnopolitički oslonac Vašingtona i Londona, Oman je istovremeno članica OPEK-a plus, koja danas 85 odsto svoje nafte izvozi u Kinu, ostvarujući bruto prihod po stanovniku od oko 21.000 američkih dolara (55. mesto na svetu). Neužurban, za razliku od brojnih arapskih prestonica i metropola, Maskat je afirmisani diplomatski oslonac najširem krugu zainteresovanih stranih sagovornika i pregovarača. U pozadini tog retkog uspeha jedne „male zemlje” stoji sultanov osobeni „harmonijski kredo”. Naime, poslednji put viđen u javnosti 2018, tokom iznenadne posete izraelskog premijera Benjamina Netanjahua Maskatu, sultan Kabus čvrsto je verovao da „tvrdokornost u verskim poimanjima vodi ka zaostalosti muslimana, prevlasti nasilja i netoleranciji”.

Takav poziv na preispitivanja radi pregovaračkog „plesa” u Maskatu ili preko njega uvažavaju danas brojni akteri koji bi da izađu iz sukoba. Tako je 7. aprila iranski šef diplomatije Hosein Amir-Abdolahjan posetio Oman, kada je u razgovoru sa domaćinima postalo poznatije šta Teheran sprema kao odgovor na bombardovanje diplomatskog kompleksa u Damasku. Tom prilikom je, kažu upućeni, signalizirano iz Teherana da će uzvratna reakcija biti takva da se izbegne velika eskalacija. Kako se štimuju poruke takvog značaja?

„Diplomatija u multipolarnom svetu podrazumeva razgovor sa svima za dobro svih”, istakao je zimus Said Badr bin Hamad el Busaidi, ministar inostranih poslova, na predavanju u Centru za islamske studije na Oksfordu. Ministar El Busaidi je ovih dana skrenuo pažnju da eskalacija napetosti na Crvenom moru iziskuje dijalog svih aktera. Eto povoda za sledeći diplomatski menuet u Maskatu.