Jedina stanovnica Kinarosa ipak nije usamljena

Od našeg dopisnika

Atina – Svake godine, nekako pred praznike, ovdašnji mediji, poneki zvaničnik, obalska straža i mnogi Grci sete se Irini Kacoturci, jedine stanovnice grčkog ostrvceta Kinaros u Egejskom moru, drugog najzapadnijeg ostrva Dodekaneza, daleko u moru zapadno od Kalimnosa i Lerosa i istočno od Amorgosa.

Kamenito parče kopna u morskom plavetnilu, bez svetionika, površine od oko četiri i po kvadratna kilometra, daleko je od naseljenih područja i turističke gužve. Na ovom ostrvu već 20 godina potpuno sama živi ova hrabra žena, koja će uskoro napuniti 80 godina. Zbog vedrine ostavlja utisak da je mnogo mlađa. Sa radošću dočekuje malobrojne goste jer su joj mesecima društvo samo nebo, more i domaće životinje. Ipak, tvrdi da nije usamljena.

Nedavno je gospođu Rini, kako je zovu Grci, posetila ekipa jutjub kanala „Jes teori”, koja je je tragala za najusamljenijim ljudima na svetu i snimala priče o njima. Dočekala ih je sa širokim osmehom kojim je propratila svaku svoju rečenicu. Goste iz „belog sveta” ugostila je domaćim likerom, pokazala im fotografije iz mladosti, sina, pokojnog muža, pričala o ćerkama koje retko dolaze...

Ipak, kaže, najdraža joj je bila poseta predsednice Grčke Katerine Sakelaropuli, koja je pre dve godine, pred Uskrs, s njom provela dobar deo dana, obišla majušno kamenito ostrvo, sedela i fotografisala se na najvišoj steni. Ponudila joj je, po ko zna koji put, da se s usamljenog ostrva preseli bliže civilizaciji, ali je Irini to odlučno odbila.

„Ne želim da ostavim ostrvo, ne smeta mi što sam sama, nisam usamljena. Važno je da budete srećni gde god se nalazili, nije važno da li ste bogati. Sve je dobro dok mogu sama da se staram o sebi i uživam u ovoj tišini i spokojstvu”, objašnjavala je Rini svoju odluku da ne napušta ostrvo.

Ovde je došla s roditeljima kao beba, u teškim godinama Drugog svetskog rata, i želi da ostane na ostrvu, kako je to javnosti prenela predsednica Sakelaropuli, da „čuva ulaz u Egej”. S porodicom je posle rata emigrirala u Australiju i u tuđini provela gotovo dve decenije. Rini i suprug su 2000. godine odlučili da se presele na tada već pusto ostrvo Kinaros, na kojem je davne 1951. godine, prema Irininom sećanju, živelo 12 stanovnika, pet porodica.

Kaže da su ona i suprug proveli lepih desetak godina u miru i tišini, loveći ribu i na kraju dana pijuckajući rakiju. Ali, pre 11 godina suprug je umro i Irini je ostala sama. Živi u kamenom kućerku na čijem je ravnom krovu naslikana grčka zastava. Uzgaja ovce i nešto živine, ima i psa. Struju dobija preko solarnih panela, ima frižider, jede ribu i dalje sama svakog dana popije poneku čašicu rakije cipuro, sluša radio, koristi se satelitskim telefonom... I čeka sina, koji živi na susednom ostrvu Kalimnos i s njom provede nekoliko meseci godišnje.

„Gospodarici Kinarosa”, kako je nazivaju oni koji je posećuju čamcem, jednom nedeljno doturaju neophodne proizvode i proveravaju kakvog je zdravlja. Ona u bašti napravljenoj na kamenjaru gaji povrće, ustaje u cik zore, bavi se domaćim životinjama, sprema hranu i uveče rano ide na spavanje. Sigurna je da živi na najlepšem mestu na svetu.

Ovo je i mesto na kojem se razmnožava egejski galeb, a na vrhu ostrvceta otkriveno je arheološko nalazište koje svedoči da je u davnim vremenima tu bilo manje selo. Mnoge uspomene čuva i kapela Svetog Đorđa iz 1878, koju je podigao njen deda i u čijoj je blizini sahranjen njen suprug. U malom dvorištu ispred kapele je i memorijalna ploča u znak sećanja na pripadnike vojnog vazduhoplovstva čiji se helikopter 2016. srušio nad Kinarosom.

Kaže da se ne plaši nevremena, ali da se boji da će današnja vremena na njeno ostrvo dovesti neke nepoznate ljude.  

„Ne bih mogla da podnesem da moram nekom da predam ostrvo, da dođu stranci. Nemam ništa protiv tih nesrećnih ljudi, ali se plašim da će, kad mene više ne bude bilo, moje ostrvo biti prepušteno strancima”, kaže Rini i otvoreno kaže da se najviše brine „da ne dođu Turci”.