Era Bore Stankovića

Proteklih dana u Beogradu je održan završni turnir Lige šampiona, na kojem su se za pehar tog Fibinog takmičenja borili klubovi koji ne samo da nisu šampioni u svojim zemljama, već i ne pripadaju kremu evropske košarke. Liga šampiona je treće po kvalitetu klupsko takmičenje u Evropi, iza dva koja organizuje EKA (Jurolig komeršal asets) – Evrolige i Evrokupa. Fiba je osnovala svoje novo takmičenje pre osam godina, s namerom da dobije dugogodišnji rat sa Evroligom (Ekom) i tako vrati najbolje evropske klubove pod svoje okrilje. To se nije dogodilo, pa Fibi ostaje samo to da se seća slavnih dana kada je pod njenom kapom bilo sve što vredi u svetskoj košarci, mimo NBA lige.

A kako je sve počelo… Kako je Fiba trasirala put ka svom najboljem proizvodu; i kako je on završio u „rukama privatnih lica iz Barselone”…

Ključna ličnost u osnivanju i vođenju Kupa šampiona – preteče Evrolige – bio je jedan Srbin: Bora Stanković. Prvi koraci su napravljeni u vreme dok je bio pomoćnik generalnog sekretara Svetske košarkaške federacije (Fiba) Vilijama Džonsa.

– Kao generalni sekretar Košarkaškog saveza Jugoslavije odlazio sam na Fibine sastanke, na takozvanu Stalnu konferenciju evropskih zemalja koja se održavala jednom godišnje, u kasnu jesen – zapisao je u svojoj autobiografiji „Igra mog života” Bora Stanković. – Na jednoj od tih konferencija, krajem 1957, odlučili smo da uvedemo kup za prvake evropskih zemalja. Kup šampiona smo pokrenuli po ugledu na fudbal. Tu je važnu ulogu odigrao Rajmundo Saporta, u to vreme šef košarkaške sekcije Reala i potpredsednik fudbalskog kluba, dakle desna ruka Santijaga Bernabeua. Real je tada bio jedini fudbalski prvak Evrope, pa smo preko Saporte imali dosta informacija o organizaciji tog takmičenja. Kao i u fudbalu, prvi pehar smo dobili od francuskog lista „Ekip”.

Fudbal je svoj Kup šampiona pokrenuo dve i po godine ranije, a rivali na prvom meču bili su naš Partizan i Sporting u Lisabonu (3:3, 4. septembar 1955). Prvi košarkaški susret odigrao se u briselskoj hali iz 19. veka („Pale di midi”), 22. februara 1958, a domaći Rojal IV Anderlehtoaz je savladao luksemburški tim Ecelu iz Etelbrika sa 82:43.

Kako je Stanković naveo u svojoj autobiografiji, Džons je sve komisije sastavljao po istom, političkom principu…

– Komisija kojoj je povereno da organizuje takmičenje, da bira sudije i sve ostalo, bila je sastavljena po tipičnom Džonsovom receptu: dvojica iz istočnih zemalja, dvojica sa Zapada i jedan neutralac. Sa Istoka su bili Čehoslovak Miroslav Križ i Rus Nikolaj Semaško, sa Zapada Francuz Rober Bisnel i Španac Rajmundo Saporta, a „neutralac”, Jugosloven – bio sam ja. Džons je bio prvi direktor te komisije. Uputili smo pozive šampionima evropskih zemalja. Prve godine, 1958, bilo ih je 14, a sovjetski ASK iz Rige u finalu je bio bolji od bugarskog Akademika. Jugoslaviju je predstavljala Olimpija iz Ljubljane, a već sledeće sezone učestvovao je moj OKK Beograd i stigao do svog prvog od tri polufinala. To je ravno današnjem fajnal foru Evrolige. Bio je to prvi u nizu velikih uspeha naše košarke koja nije dala toliko klupskih šampiona kao španska ili italijanska, koje su imale strance, ili Sovjetskog Saveza čiji je najbolji klub uvek činila maltene sovjetska reprezentacija. Međutim, naši igrači, treneri i sudije su ostavili toliko dubok trag da bi istorija ovog takmičenja bila prazna bez njih.

Prvih godina takmičenje je imalo niz slabosti. Neki italijanski klubovi odbijali su da igraju na otvorenim terenima, pa su suspendovani, neki iz siromašnijih zemalja su otpadali, jer nisu imali novac za put, neki mečevi su igrani na neutralnom terenu zbog političkih razloga (sovjetski klubovi protiv španskih i izraelskih)...

– Postojale su i razne druge smicalice. Recimo, OKK Beograd, čiji sam ja bio trener, u polufinalu druge sezone Kupa šampiona savladao je ekipu bugarskog Akademika kod kuće sa deset poena razlike, a u revanšu su nam sudile domaće sudije i izgubili smo sa 17 razlike. Pravila su bila takva da su domaći arbitri mogli da sude ukoliko se ne pojave neutralni, a rumunske sudije nisu došle, jer im Bugari svesno nisu poslali karte za put. Radili su to i drugi... A onda smo uveli komesara, čiji je glavni zadatak bio da kontroliše dve stvari – vreme i rezultat – pošto su neretko domaći zapisničari krali i vreme i poene. Da budem iskren, i jugoslovenski klubovi su se dovijali na iste načine tih godina...

(U narednom broju: Prvi fajnal for bio je 1966.)