Kad su Vranjanci radili kao Japanci

Sredinom šezdesetih godina industrija na jugu Srbije, pre svega Vranju, dobija autentične brendove. U industriji nameštaja to je bio „Simpo”, tekstilnoj „Jumko”, obućarskoj „Koštana”, iz metalskog kompleksa „Zavarivač” i „Alfa”. Duvanska industrija DIV je regionalno postala značajna fabrika. Beogradski „Navip” imao je pogon u Vranju gde se obrađivalo grožđe, „Poljoprodukt” se bavio proizvodnjom hrane. Rudnik „Besna Kobila”, gde se iskopavala ruda olova i cinka funkcionisao je kao značajan potencijal. U u rudniku „Nemetali” u Vranjskoj Banji su eksploatisana nalazišta „zeolita”…

Tada aktuelni triling: „Simpo” – „Jumko” – „Koštana”, za ovaj deo Srbije, bila je „privredna lokomotiva” koja je vukla tradicionalno nerazvijeni deo tadašnje SFRJ. Tadašnja vlast u Beogradu imala puno razumevanja za ovaj deo države. Privrednici poput Dragana Tomića, Vlajka Jovića, Mirka Dimitrijevića bili su okosnica „lobiranja” za razvoj juga, koji je uvek bio blizu „rovitog Kosova”. Osamdesetih godina u Vranju je više od 35.000 radnika bilo u privredi. Danas ih je i desetostruko manje.

„ Za svaki 1. maj nama su u fabrici stizali neki dodaci na platu. Utrkivali smo se da li ćemo sesti sa porodicama u neku od kafana ili otići na bogati prvomajski uranak. Nije bilo zavisti i pakosti. Zvali su nas „Japancima”, kasnije se to pretvorilo u bajkovitu priču o ’Švajcarskoj na jugu Srbije’, ali radnička klasa je nestajala. Utrkivali smo se ko će da plati ’turu’ u kafanama, gde nije bilo mesta kada bi se primila plata, podseća za „Politiku” Rade Savić, nekadašnji radnik u „Koštani”, sada penzioner.

Smenom režima Slobodana Miloševića počele su jake turbulencije koje su dodatno „izbušile” sankcijama izmoreni privredni sistem juga Srbije. Tranzicioni period traje skoro četvrt veka,  sa skromnim perspektivama i još manjim nadanjima.

Uz mnoštvo štrajkova Industrija obuće „Koštana” prva će posrnuti. Ovo preduzeće će 2002. godine otići u stečaj i zaborav. Tranziciono neizvesno putovanje u potrazi za „strateškim partnerom” iz inostranstva, iz godine u godinu „brusiće” broj radnika i u „Jumku” i dovesti ga danas na manje od dve hiljade.

„Simpo” je dugo odolevao privatizacionim „olujama”. Očekivalo se da ovu industriju nameštaja preuzme neko od stranaca, što se nije desilo, iako se spekulisalo o mogućnosti da ovde IKEA. Sa švedskom kompanijom je „Simpo” sarađivao godinama.

Najbolja „udavača” bila je Fabrika cigareta DIV, koju će 2002. godine preuzeti Kompanija „Britiš Ameriken tobako” (BAT). Broj radnika je znatno smanjen, ali je BAT održao nivo standarda u poslovanju u Vranju, poštujući prava radnika i socijalne programe za one koji su pristali na raskid ugovora o radu.

Privatizacija ove fabrike iz programa duvanske industrije donela je značajne akcizne benefite državnom budžetu, ali devastirala proizvodnju duvana, koja je značila lokalnom stanovništvu juga države.

I privatizacija „Alfe”, koja će preći u privatno vlasništvo rođenog Vranjanca, Miroljuba Aleksića je pozitivan primer. Usledila je inovacija proizvodnog programa i povećan je broj zaposlenih, mada se poslednjih godina oseća, bar po rečima zaposlenih, „određena stagnacija”.

Danas je proizvodnja u „Jumku” orijentisana na namenski program za Vojsku Srbije. Šije se za državna javna preduzeća MUP-a, „Pošte Srbije”, komunalne ustanove... „Simpo” oprema hotele, manje i veće ugostiteljske objekte, novoizgrađene stambene objekte u Srbiji i regionu. Nakon što je Kompanija „Geoks” zatvorila fabriku obuće, kada je bez posla ostalo 1.200 radnika, većina njih sada radi u turskom „Teklasu” koji se bavi proizvodnjom delova za auto-industriju. Tu je i nemački „Neks” koji radi htz obuću. Nejaki privatni sektor, upošljava mali broj uglavnom niskokvalifikovane radne snage u uslužnim delatnostima. I, ovde je primećen odliv stručne radne snage ka Beogradu, a uz to ne postoje inovativni obrazovni programi za školovanje mladih u oblasti tekstila, drvnoprerađivačke, obućarske, ili metalske industrije za šta ovde postoje potrebe. Tako u „Jumku” angažuju bivše radnike u penziji, a koji žele dodatnu zaradu.

„Od ’vranjanskih Japanaca’ danas nema ni J”, zaključuje obućarski majstor Sreta Ilić, nekadašnji upošljenik „Koštane”. Između dve krajnosti smestio se realan život sa prosečnom platom ispod državnog proseka.