Makabi od Beograda do Beograda

Fibin kup šampiona za košarkaše završen je proteklog vikenda u Beogradu, pobedom Unikahe iz Malage, dok se Evroliga – u kojoj zaista igraju šampioni najboljih evropskih liga i najbolji klubovi – sprema za svoj finalni turnir u Berlinu (24-26. maj).

Iz današnje perspektive nije lako razumeti istoriju evropskih klupskih takmičenja, jer Evroliga je prisvojila tradiciju Fibinog kupa šampiona (igrao se od 1958. do 2000) dok je Fiba nastavila da vodi rat s njom, ali bez prave municije. U jednom trenutku se pomirila s tim da su pod njenom kapom ostale najbolje reprezentacije (svetska i kontinentalna prvenstva, Olimpijske igre) a da su najveći klubovi pod okriljem Evrolige.

Da ironija bude veća, Fiba je izmislila i današnji format završnice najboljeg klupskog takmičenja (prvi fajnal-for igran 1966) i njegovo današnje ime (Evroliga). Ključni čovek u prve četiri decenije tog takmičenja (1958-00) bio je jedan od njenih osnivača Bora Stanković, generalni sekretar Fibe od 1976. do 2002. O toj svojoj misiji, često prožetoj političkim trvenjima i sukobima, svedočio je u autobiografiji „Igra mog života”…

– Počeli smo s Kupom šampiona, 1958. godine, tako što se pobednik određivao na osnovu dva meča, kod kuće i na strani. Onda su stvarane grupe po četiri, pa šest, pa osam ekipa, traženi su načini da se igra više. Prihvaćena je ideja iz SAD sa fajnal-forom koja nam se odmah dopala… - govorio je Stanković koji je, sa Fibom, posebno velike izazove imao posle Arapsko-izraelskog rata (1967). –Imali smo problem s Makabijem, ili bolje da kažem sa – fleksibilnošću oko Makabija, jer Rusi nisu hteli da igraju sa Izraelcima. Pa onda problem sa Realom i Rusima, gde smo zbog političkih prilika i stavova morali da organizujemo mečeve na neutralnom terenu. Rusi su sa Makabijem igrali u jednom malom belgijskom gradu, a sa Realom, ako se ne varam, u Ženevi. Niko od istočnih zemalja nije hteo da igra sa Izraelcima. U početku smo sve utakmice tako organizovali, a samo je Rumunija htela da ih primi. Zato smo morali da imamo dirigovan žreb.

Ispostaviće se da će Makabi najlepši trenutak u svojoj istoriji doživeti u Beogradu (prva titula prvaka Evrope) i da će pehar njegovom kapitenu Talu Brodiju predati upravo Bora Stanković. To se odigralo u dvorani „Pionir” (danas „Aleksandar Nikolić”), 7. aprila 1977, kada je Makabi u finalu Kupa šampiona savladao ekipu Mobilđirđija iz Varezea sa 78:77 (oko 4.000 navijača iz Izraela bilo je na tribinama). U istoj toj dvorani Makabi je danas silom prilika domaćin u Evroligi, gde igra pred praznim tribinama...

– Kada je ta kula bila sagrađena i počela da funkcioniše došli su do izražaja drugi interesi, u prvom redu ekonomski, a zatim lični, tako da se košarkaško čedo odvojilo od svojih roditelja i pošlo drugim putem – pričao je Stanković o potresima koji su promenili lice klupske košarke na raskršću dva milenijuma. – Za mene je to bio veliki moralni udarac i veliko razočaranje. U nešto u šta sam verovao, u šta sam polagao sve nade, izjalovilo se. Rekli su da će sa novim ustrojstvom evropskih kupova biti sve nešto bolje, nešto što moja generacija nije videla, međutim, posle ovog petnaestogodišnjeg iskustva ne vidim ništa novo. Nikakvo poboljšanje, osim potpuno dominirajuće uloge ekonomije u klupskim takmičenjima, a sportski kriterijumi su potisnuti u drugi plan… Kad je došlo do raskola na isteku drugog milenijuma, kad se pojavio Uleb, taj isti Makabi je prešao u drugi tabor i pretio da će tužiti Fibu ako mu ne isplati sve ono što je zaradio u paralelnoj ligi one jedne godine. Naravno, Fiba je isplatila već sve pre toga, ali taj postupak je bio neprijatan.

Beograd je ušao u istoriju i kao prvi grad u kojem je vlast zabranila održavanje neke utakmice zbog toga što policija nije mogla da garantuje bezbednost gostujućem timu! Zbog demonstracija i napada na Belgijsku ambasadu, što je bila reakcija na ubistvo Patrisa Lumumbe (17. januar 1961, Kongo), nije se igrao revanš meč osmine finala OKK Beograd – Antverpen. Beogradski tim (sa trenerom Borom Stankovićem) i pored visokog poraza u Belgiji (66:47), imao je velika očekivanja u revanšu, jer je u to vreme prednost domaćeg terena bila mnogo veća nego danas, tako da se razlika od 19 poena relativno lako stizala. Pošto jugoslovenska policija nije dozvolila da se utakmica igra, Antverpen je pobedio službenim rezultatom, 2:0.