General iz Kanade stigao kući

Kragujevac – Ima tri godine kako se Goran Aksić (1950) vratio u rodni Nikšić, selo nadomak Kragujevca. Na porodičnom imanju sagradio je veliku kuću i nekoliko pomoćnih objekata, ali dane provodi u jednoj sobi sa udobnim krevetom i „smederevcem”. Kaže da mu ne treba više. Prijatelje ponekad dočekuje i u kafani koju je napravio samo za sebe.

Na prvi pogled, kao da pedeset godina provedenih u dalekoj i hladnoj Kanadi nije ostavilo mnogo traga na vedrog i čilog starinu od 74 leta. Ali nije tako. Ponosnom Šumadincu, našem predusretljivom domaćinu, u Kanadi je ostala čitava porodica, može se reći – celo pleme.

Aksićeva žena Elza Vicner je polu-Nemica, polu-Indijanka. Otac joj je bio nemački sveštenik, majka kanadska Indijanka. Upoznao ju je u kafani u kojoj se opuštao posle napornog rada u rudniku nikla „Inko Tompson Manitoba”. Ćerke Helena i Marija izrodile su Aksiću troje unučića, Milicu, Omiliju i mezimca Lukasa koga on „iz inata” zove – Putin.

– Mislim na Elzu, moju Indijanku, i čekam unuka Putina da mi dođe sledeće godine, da ga dočekam s muzikom i pečenim bikom od hiljadu kila – kaže ovaj zanimljivi sagovornik.

Aksić je rodnu kuću napustio s 19 godina, iz revolta prema „filozofiji roditelja” koji su, kaže, imali dosta, ali nikad dovoljno za njega, mladića željnog života. Na kanadsko tle kročio je 1969. Put brodom „Zenica” trajao je 27 dana, morima i okeanom, od Rijeke, preko Sevilje, do Montreala.

U Kanadi ga je dočekao stric Grujica Simić, tada već iskusan trgovac u australijskoj firmi „Simpson Sir”, koji mu je s početka pomogao da se snađe. No, Aksić se brzo povezao s „Belim orlovima”, klubom četničke emigracije u kojem je jedno vreme radio kao blagajnik. Iz čestih sukoba s hrvatskom proustaškom dijasporom izašao je s nadimkom General.

– Gledao sam Tita izdaleka kad je 1971. bio u Otavi… I mislio u sebi, vratiće se četnici u Srbiju, s kraljem…

Iako je dobrano u osmoj deceniji, Generala pamćenje i dalje odlično služi.

– Proveo sam u rudniku četrdeset godina, ali mi je najteže bilo kad sam pravio čamce od fiberglasa. Smrdela je mnogo ta smesa. Pravio sam i drvene vikendice. Jednu su kupili braća Mahalović, Frenk i Piter, Hrvati, najčuveniji kanadski hokejaši u to vreme. A prvi mi je posao bio u strugari. Tamo je satnica bila dolar i četrdeset, pa sam prešao na tačkasto zavarivanje, za dolar i osamdeset – seća se naš sagovornik.

U ogromnoj Kanadi je sredinom prošlog veka bilo posla za sve i dobro se zarađivalo, ali se General iz petinih žila trudio da ostane skroman.

– Video sam svakakve bolesti u svetu, ali je najopasnije kad te para uzme pod svoje…

Aksić dobro poznaje srpsku istoriju. Zbog podela koje su nas stalno pratile rešio je da u svom Nikšiću, sad kad ima vremena, bar na simboličan način pomiri zavađene sunarodnike.

– Ispred kuće ću da postavim „klupu pokajnicu”, da tu mogu da sednu i četnici i partizani, da oproste jedni drugima, jer dosta smo se međusobno tukli. Srpskom narodu su potrebni dobri radnici, još više dobri trgovci, potrebni su i hrabri vojnici, a najviše mudri političari – poručuje General.

Aksić je i u Kanadi često čitao „Politiku”, a otkako je stigao kući, u svoju Šumadiju, ne propušta nijedan broj. Najviše ga, kaže, zanima svetska politika.

– Hoću da vidim šta sad smeraju naši zlotvori, fašisti koji su nam ubijali decu u Kragujevcu ’41. i „saveznici” koji su nas bombardovali na Vaskrs ’44, pa ponovo ’99. Njima je ulaz u moju kafanu strogo zabranjen. To sam i napisao na mermernoj ploči iznad ulaza. Kafanu sam posvetio svom dedi soluncu Dušanu Mitroviću. Tu sedim samo ja, a ponekad i sa prijateljima za koje je sve besplatno – kaže sagovornik našeg lista.

Imanje Gorana Aksića je veliko, ima 37 hektara, zemlju obrađuje sa komšijama napola, čuva ovce i jagnjiće, radi pomalo s mašinama. Još ima snage za sve to, ali je spreman i za ono što neumitno dolazi. Voleo bi, kaže, da ga Nikšićani dostojno isprate kad ga od kuće budu nosili ka seoskom groblju, na kome počivaju i njegovi roditelji, otac Radoje i majka Omilija.